Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 293

од тога времена почеше жене па богме и ђевојке пиће куланисати (употребљавати), па тако оста све и до данас. Сипа средњем брату пара к'о киша, јер ријека никако не пресушује, а грло човјечије вазда пусто сухо, па се за добре новце натана румеником винцем и жестоком ракијом, која и оном најгорем туњки (сметењаку) еглен (говор, бееједе) отвара. Тако ти се наш нови крчмар обогати, да га није било богатијег ни у свих девет дувела (царства). Са/! остаде са св. Савом онај најмлађи брат, па се шњим упути даље. На то ће св. Саво у путу [рећи оном најмлађем; „Е, мој синак шта би ти најволио да ти Бог даде на бвоме свијету?" Најмлађи брат мало се замисли, на рече св. Сави: Ја бих најволио, да ми Бог даде жену од Ристове (Христове) крви. Кад то чу св. Саво, врло му се донаде, баш к'о да је њега нитао што ће изабрати. па му рече: Е кад је тако хајдемо цару: у њега има кћи о,д крви Христове. На те светитељске ријечи сиромашак се зачуди, па му одговори: Како ће мени цар дати своју кћер за жену, кад ја ништа под милијем Богом немам! Св. Саво рече: Бог, који је дао уживање оној твојој двојици браће, неће ни тебе заборавити. Сиромашак повјерова бесједама св. Саве, па се ш њим упути управо цару. Кад изађу пред цара, цар их запита шта хоће, а св. му Саво одговори: Честити царе! Овај ј,е младић чуо да у тебе има кћи на удају, па смо ево дошли да је запроеимо, па ако еуђено бало оно и сретно било! Кад цар сагледа проеца св. Оаву у нросјачким хаљипама, а још горе.г ђувегију, рече нм љутито: „Како се ви смједосте усудити доћи предаме, па још заискати и моју кћер ?" На то св. Саво одговори; Не ноноси се свијетли царе својим царством и господетвом, него одмах подај своју кће.р овоме момку, јер се за њега и родила, па ти што гођ чинио да чинио она ће његова бити, јер му је суђена. Кад то св. Саво изговори, цар се мало замисли, па ће ку рећи Ама чојече божји, како бих ја дао моју кћер за 'наког дроњу: та њу си просили многи цари н краљи. на ми ее било тешко га њоме растати На то св. Саво одговори: Упамти свијетли царе, да није ева срећа у богатству него у задовољству, а вјеруј ми доћи ће вакат, кад ће тебе овај дроњо —• тзој зет — хранити, јер ће ти царство проианути. Виђе цар да је

овђе нрст божији, на не хтједе даље ни питати, него одмах дозва своју кћер, на јој рече: Ето овај старац (св. Саво) проси те за тога момка дроњу, па хоће да им одговор дадеш, хоћеш ли ноћи за момка или нећеш ? Ђевојка одговори : Ја момку не налазим викакове махне, нити бјежим од њега: ако буде еуђено и ноћи ћу зањ, само нек' ми момак рече, кога има на дому и и од чега живи. Момак одговори: Ја имам два неожењена брата, од којих еам ја најмлађи. Један ми је брат овчар, а други крчмар. Они еу врло богати, па за мене неће да знају, а ја им се додуше и не намећем, нити завидим њи'ову богатству, него прсоећи уздржајем душу у себи. Кад то царева кћи саслуша, рече оцу : Заповиједи честити царе, да одмах дођу та два брата овог момка, па који ми се најбвље свиди, и који ми буде суђен, за оног ћу и поћи. Цар клепне руком, а вјерне слуге одмах дотрчаше и учинише нату, а цар им рекне: идите у тај и у тај град, па ми доведите те и те људе. Вијерне слуге брже боље оседлају коње, спреме брашљенице па их метнув у биеаге, ускоче на танке бедевије и к'о стријеле одлете, те за два дана ето их с оном двојицом браће пред цара. Кад се ови у цареву двору суочише, стадоше очи цареве и његове кћери на ону двојицу браће, т. ј, овчара и крчмара. Ја какви су пусти и жалосни, к'о да сунце од њих одсијева! Ако ћеш их гледати по љепоти, лијепи су к'о најљепше Ђурцијанке, а стаеити и снопати, на им пусто и одијело пристаје, окићено дробнијем бисером, а везено жеженијем злагом. Ласно им је добро и бити, кад се у рахатлуку и девлету живи, а не просјаче к'о најмлађи им брат. Ама, елбетен, свачији је Бог; незна се, како ће коме на пошљетку бити јер је оно рек'о ев. Саво цару: „Није сва срећа ни у богатству, него је срећа у задовољству." Тада цар рече својој кћерн: Ето, избирај момка, па кога завслиш и биће ти муж. А на то св. Саво одговори: Јок свијетли царе, нећемо тако; да не буде ником кркво, нек ђевојка узме три трса, па ћемо на свакоме треу забиљежити гго име од ове тројице браће. Пошље тога нека ђевојка закоџа та три треа у земљу, па на коме трсу буде сутра грозд. нека оног буде и ђевојка. Цар, његова кћи, а и сви цареки доглавници нађоше за мунасин, да се тако и учини. На то