Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 366

Б.-Х ИСТОЧНИК

Св. 10

Записи из пастирског богословља. Саставио ректор кијевске духовне семинарије Архимандрит Борис. Превео Григорије А. Николић, свештеник у Митровици. (Свргпетак.)

5 Старање пастира цркве о невјернима и нераскајанима .Узроци противљења божанственој нстини тако су разнолики и тако се често укоријењавају у различним правцима духа и у најтањим особеностима нравственога склада људи, да истраживање њихово улази прије у област обвезаности пастира, него ли богослова. Несумњиво је, да је у срцу свамога противника божанствене истине нешто позитивно безбожно; али непрнјатељетво, изничући из покваренога срца и састављајућс неизбјежну принад= лежност живота порочне душе, која се сасвим противи сваком откривењу свевишње воље, јесте сасвим нешто различно од невјерија, које проистиче из чисто расудних тешкоћа ума, кадшто веома моћнога и проницавога, и која допушта примјене човјечијих средстава исцијелења или барем, кеји даје мјесма милосрђу и снисхођењу к себи. Такове чисто умне препрјеке ка признавању божанствене истине треба да су снисходљивога и трпјељивога пресуђења, јер те препрјеке могу бити одстрањене човјечијих напорима. Бо1Ч )слов има посла са сумњом, као са нознагом умном чињеницом и разгледа ју са објективне тачке гледишта; но пастир иде много даље: он проницава у само земљиште, на којем је изникла сумња и сгара се распознати њене најдуље субјективне узроке и услове. Цијељ је његова не само да открије просто заблудјело биће. Мудри и сагласни са хришћанск-нм захтјевпма одношај према сумњп често води ка утврђењу и ојачању вјере, јер

искрена сумња, у опште говорећи, изражава стање ума много више са добром надом, него ли равнодушни одношаја ка истини или индиферентизам; и скептичар ако јв он истинити тражиоц истине, може показати на извјесном прелазном степену развића ка више високој и свјесној вјери. Сам прогрес човјечјега ума, прелазећи у видљиви додир са истинама хришћанства, пропзводи у душама, које нису особито дубоко и свјесно утврђене у вјери, неко смућење, слично силноме вјетру, који дува против тока ријеке и производи таласање у води. А у збиљи нема никакове веће илп мање одлучне разлике међу разумом и откривењем. Велике истине хришћанства су у нсто вријеме то и велике истине филозофије. Шта више, у оно вријеме, како сеавторитет Св. Писмаовда-онда подвргавао сумњи или одрицању, нико није одрпцао и не може одрицати истина, које со садрже у Виблнји. ТБено учење и правила жпвота не подлеже сумњи у истииитости; у том одношају Библија носи у себи самој свједочанство свога происхођења. Ако је она истина, тада има и божапствено происхођење. Истинитост њена доказује се и одговорношћу њеном са чињеницама природе и разума п са свим етројем нашега бића. Начела, која се навјешћавају библијом. — пут живота, који она открива

душн

води душу ка истинитом

воту. А кад је библија истина, тада је апсолутни скептицнзам немогуН, на оном основу, да ми „тшшта не можемо на шг тину него за истину. (2. Кор. ХШ, 8.>