Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 369

људе такове ка кјери у више духовне и високе предмете. Христос је видјело, које просвјећава скакога човјека, који долази у свијет, и ми сами, вјерујући и иазначени, да приводимо ка вјери друге, треба да имамо живу, непоколебиму вјеру у ту истину. Но та класа противника истине веома је незнатна у упоре^ењу са оним огромним бројем невјерних, који се у св. Писму изображавају, као нераскајани, окорели грјешници, чијем броју могу припадати како представници расуд.љивога невјерија, тако и други, више многобројни, којих се још није дотакла сила божанствене истине, и који јавно живе без надежде и без Бога. У опхођељу с таковим људим, пастир било на катедри црквеној, или ван ње треба да навјешћака истину директно и отворено; и у својству најдјелотворнијега средства пробуђења тјелеснога ума па сазнању свога стања, он треба да казује њима праве захтјеве наравствеНога закоиа, да се обраћа њиховој сакјести. Апостоли, као што је познато, увазикали су грешницима на чистоту, савршенство и духовност закона, не писанога само, него н запечаћенога на таблицама срца, разјашњавали су им саму суштину преступљења гакона, што је гријех; јер закон предходи Јеван^ељу, ако не у поретку духовнога искуства, оно барем у поретку времена. Пастир требада побуђује у таквим грјешницима сазнање, да они жалосте Вога кад гријеше, сазнање блискога присуства Вожјега, који се свагда иалази око њих, види све њихове тајне мислп, осјећаје и жеље и суди их. Пастир треба да открије у правој свјетлости сву дубнну разврата њихове природе и живота и њиховог уклањања од наравственога закона, ста-

рајући се побудити у њима осуду самих себе. Он треба да пробуди у њима искрено сазнање њихове грјешности, да их срдачно и кротко изобличава у њиховим преступпма, V недостатку истините љубави према Богу и у себичњачким одношајима према ближњима. — Таковим начином, напомнњањем о наравственом закону, који онн нарушавају, он их може привести Христу, као божанственоме искупитељу. Нераскајаност, с гледишта Хришћанства, јесте слободно подчињавање човјека власти таме, зла и неправде. сатирање бољих и виших тежња духа, и срамно одвраћање од заповјести и обећања Божјих, датих нам кроз ББеговог Сина Исуса Христа. Она — нераскајаност — води оној наравственој безосјаћајности, о којој је било већ ријечи више и од које је могуће пробуднти и одвратити душу само са таким истим трудом и напорима, са каквима којник на војни силним ударом руши скога друга на земљу, да би га спасао од картеча, који лети на њега. Пастир по томе треба просто п јасно да излаже такоким људима учење о природи гријеха н о његовим сграшним пошљеднцама, јер у самој природи гријеха садржи се и казна за њега Кад бп човјек био у стању само да појми мрзосг гријеха, тада бч он прије волио лишити се живота, него учинити ма иједан гријех. Гријех је једгшствено право зло. То није само треиутни акт, него је цијело више или мање продужено стање, које води честитом поступку. Заиста он може бити расматран у трима важним одношајима: прво, као нарушакање закона, друго, као непослушност Богу, и најпо'лије, као израз унутарњег начела самољубља. Гријех, ма како био незнаган у .почетку, садржећи у себи