Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр- 389

Звучан, Сладак, Богат, Једар, Кр'јепак, Ведар, Језик славе, језик срца ..." Јов. Сунђечић. Српски геннје Вук Стефан. Караџић рођен је 26. октобра 1787. год. у селу Тршићу близу Дрине у Краљевини Србији. Родитељи Вукови доселили су се из Херцеговине. У родном мјесту Вукову није било школе, али Вук као чобанин код бијелих оваца, учпо је српски читати и писати из једне старе словенске „Библије". Од трске градио је перо, а од праха мастило. Године 1804. пријеђе Вук из Србије у Сријемске Карловце. Ту је ишао у школу и научио латински и њемачки језик. Караџић је бивао секретар војводе Ненадовића, а послије и у сенату у Биограду; и уви јек су му повјеривате важније политпчке мисије. Године 1815. Вук оде у Беч, гдје се, на срећу васцијелог Српства, упознао са чувеним научењаком и славистом В. Копитаром, чије кости браћа Крањци баш кад и Срби Вукове пренесоше у Љубљану. Копитар га завоље и охрабри, да се искључиво почне бавити са изучавањем сриског језика. Вук је савјете свог учитеља Копитара драге воље попримио, па стао прикупљати све гране српских народних умотворина и тако проучаваше српски језик. У оно вријеме, кад је Караџић почео се искључиво бавити проучавањем српског језика, писало се у нас са црквено-словенским и руским словима. Зато је народ слабо разумијевао српску књигу. То је Вук, као човјек из народа, врло добро знао. С тога он расчисти, очисти и уљепша ћирилицу, одбацнвшм сва нопотребна слова, којима гласа у српском језику нема. За тијем успостави правило : „Пиши као што и говоршп !" 1 У први мах велпка је борба била, док се Вуков правопис усвојио; али данас једино Срби имају свој чисти народни српски језик и своју чисту српску „Азбуку", иа чему нам други народи могу завидити. Све је то заслуга Вука Стефан. Караџића. Вук је збором и твором крчио пут српском народном језику. Год. 1814. издао је „Малу просто-народну славено-српску пјесма-

рицу", а 1818. „Орпски рјечник", кога је умножио 1852. год, и растумачио на њеиачком и латинском језику. „Српски рјечник" бесмртно је дјело у српској књижевности. Вук је српске народне умотворине широм Српства скупљао и на свијет издавао и тако је упознавао вас образовани свијет са српским народом. Јест, ама неумрли Вук, као добар Србин, српски књижевнпк и човјек из народа, ријечима, писмом и дјелом ширио је српско име на далеко и широко. особито дописујући се са свјетскпјем научењацима и великим људима; људима, који велике положајз у овој или оној струци имађаху. Вук је знао, да су српске пјесме и српске јавор-гусле историја Србинова, па је за то особиту пажњу и обраћао српској пјесми. Српске нар. пјесме образовани свијет врло је радо читао у и реводима својих књижевника. Њемачки пјесник и великан свјетског гласа Гете рекао је: „Српске народне пјесме спадају у најљепше производе свјетске појезије." * Човјек. који се од ништа до највећег врхунца слале попео својим радом, марљивошћу и великом љубављу према своме народу, народу српском — Вук Стефам. Караџић преминуо је 26 јануара 1864. год. у БечЈ.Ието благодарно . Српство овијех дана пренијело је прах Вуков из Беча у Биоград. Прву ријеч о преносу Вукових костију повело је друштво Срба ђака у Бечу „Зора", па биле у ту сврху прикупљало )е и добровољне прилоге. Но ту родољубиву и српску дужност предузела је „Српска Академија Наука", да ју изврши о трошку српске краљевске владе у Биограду. У недјељу 28. септембра о. г. на гробљу св. Марка у Бечу ископане су Кости неумрлога Вука из старе гробнице и тога су дана опојане од српског и руског свештеника у Бечу. Изасланици еа свих страна Српства бијаху у Бечу при опијелу. Дана 29. септембра о. г. кренуо је спровод из Беча преко Будимпеште, Новог Сада. Ср. Карловаца и Земуна за Биоград. Свуда у споменутим варошима Србадија — старо и нејако, богат и сиромах —- изашла је на жељезничке станице и одавали почаст своме великану Вуку. Као што српска штампа јавља, срце