Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр- 432

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

да нема и таквих међу свештенидима, који врло мало воде рачуна о еветињи свога чина и позива свештеничког, и који нијесу оно, што треба да су! ? Но баш с тога ваља потражити скоре помоћи, да и они честити свештеници не малакшу под теретом свакодневних брига о одржању свом и породице своје! При овако несигурној и неизвјесној наплати свога рада и своје заслуге, да ли се множе са неким правом замјерити свештенсву, ако је своју дужност пренебрегавало и одавало се другим пословима, који су му више користи пружали? И свештеник је човјек; и он има оних истих потреба, као и други људи, — а смпјем рећи јога и много већих/ Он подлежи и свима оним данцијама, којима п остали држављани. Свештенство је ранијпх времена искључено било од сваке данције с обзиром на елабо стање његово ; а сад правосл. свештенику хоће оврховодитељ (сабиратељ десетине у једном котару) да прода јорган из постеље, ако није платио само „1 форинту" дееетине, за оно мало поврћа, што је у свом вртлићу посадио, што је писац ових скромних редака концем 1896. године искусио; дочим се код ино вјерног свештенства, тако смјело — не поступа! Свештеник је још дужан да буде живи примјер како својим парохијанима, тако и цијелој својој општини у свему оном, што је добро, корисно и спасоносно. Своју дјецу ваља примјерно и иристојно да одијева, васпита и школује и на прави ! пут изведе. Сам по себи треба да је пристојно одјевен и да се држи сходно чину и положају свом, који у друштву заузима, а одкуд?! Ма ко, да дође у једну општину, он пита за свештеника; од њега тражи обавјештеља, упутства за ово или оно, - а често и неке милостиње п помоћи. Сад настаје питање: може ли свештеник, да не иде на сусрет свему томе и смије ли да изневјерава свој позив и задатак?! Кога свештеника срећа послужи, те узме себи ! комадић земље и сагради лијепу кућу и прибави себи стања, тога више данас и уважавају, а о њему и саме власти привилегионо воде мало јачег рачуна; па ма да он не зна добро водити парохијалне канцеларије, нити се својим особинама, спремом и знањем одликује. А који ее је свештено-мученик склонио под какву чађаву колибу, те се са свима својим потребама очај-

нички бори са гвозденом нуждом самоодржања, нити може кога да прими, нити смије коме да оде, на таквога, па макар колико својим врлинама и поштењем блистао, нико и не гледи?! Ово што рекох, — заиста није речено из обијести, — него баш из суште истине, што би могао са доета примјера посвједочити, почамши прво од моје оеобе, па даље; али ми савјест не допушта, да друге без дозволе у јавности истичем за неке слабије примјере, с којима би увриједио њихову част и понизио им достојанство, ни кривим ни дужнпм. Поред знања, свештенику је пријеко нужно, да прилично своме чину има стан; да је пристојно оцјевен; да може пружати сиромаху и невољнику, кад од њега помоћ замоли. Према таком свештенику, односи се сваки с уважењем и његова се поука и ријеч радо слуша и прима. Народ не треба, народ не смије да је и даље равнодушан према својој св. вјери и своме свештенству, него народ треба сам — условљавајући овдје благонаклоност и свестрану помоћ наше високе владе а заузимљивост епископа дијецезана — да поправи и уреди слабо стање свештенства свог, па онда да од њега е правом тражи, да своје дужности вргаи, како треба! Бећина свештеника, једва може да врши и половину дужноети евојих. Крстити, вјенчати, сахранити, свршити богомољу у цркви и т. д. то I је тек једна ноловина дужности свештеничких. Друга, много важнија половкна, састоји се у проповиједању слова Божијег, а ту ноловину своје службе, свегатенство, како треба не врши, нити је у стању вргаити, при овакој малој п неизвјесној наплати. Угаљед тога, нема много свегатеника, који поред богомоље изговори и поуку народу, или који поред свргаеног каквог свештенодјејства, као: крштења, вјенчања, погреба п т. д. поуче домаћу чељад, шта треба да ; знају, те да могу живити и радити, како је Погу угодно. У овако тешким приликама и околаостима евојим, свештснство пема на кога другог да апелује, до на оне, којп су положајем својим и дужногаћу позвати, да се о судби и стању свештеничком брину, а то су наши надлежни епископи — архијереји; али су тп „цозвати" како видимо управо досада били равнодугпни према очајним тегобама, с којима се свештенсгво