Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св- 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. - 433

^ори. Из којих су разлога равнодушни и налазе за добро, да буду њеми гледаоци, слабог нам стања свештеничког, ми не знамо ?! Ако су ради пак, да им се не рекне по оној народној: „Сит, гладну не вјерује", — ваљало би да узмујачег учешћа и заузимљивости у натничкој судби оних, који су у суштини „Сб" народу; јер ако се права „со" народна поквари, не знам, чим ће мо онда солити?! — Свештенсто даклен с правом тражи, жели и захтјева, да му се худо

његово стање поправи и „позвани" да оставе своју неоправдану пасивност према тегобама свештеничкпм, те да својски и енергично пораде, гдје треба, да се стање свештеничко и наплата његова другачије уреди — на правичнијој основи — и да се учини крај невољном стању свештеничком, а с тијем и сукобима и трвењу међу свештенством и народом, око прикупљања патеничке нам зараде свештеничке. (Свршиће се.)

Да сам п Један врли Србин, човјек који је понос и дика цјелога рода нашег, чувени и прослављени филозоф далматински, српском читолачком свијету добро познати старина, Људевит ЈВулпчевић написао је у дубровачком листу „Дубровнику" једну кратку, али једну тако лпјепу и срдачну стварчицу, којој радо дајемо данас мјесто и у нашем листу. Вуличевић је био католички свештеник, али је учинио као и наш Доситије. Знајући га као врла српска родољуба, неки пријатељ рвегов какав скромни попа сеоски, који живи гдје год у каквој забаченој сеоцкој парохији, обратио му се питањем! како би он поступао када би био парох ? И стари отац Вуличевић одговара му овако: Добро је и природно попе пријатељу живити у прошлости. Ово је онај балсам што милостива природа улијева у срце онијем, који ће се скоро манути посла овога свијета, и сићи ће доље земљи у крило да спавају самртни санак покривени травом и отајством. Колико се више привлачимо концу живота толико слађе преживамо прошлост. И јасам ти читав у прошлости. Занијечем и вјером, попут Језекиља, оживљавам мртве да ми стоје пред очима, и да ми лричају о данима што прођоше. Ове лијепе мисли, ове сјајне утваре ресе ми, као мак. и тратори, стазицу пут гроба^ којом идем сад весело а сад тужно. Кажеш ми да си парох. Ја ти се радујем? што је то за тебе, и за свакога свештеника, најбоља служба да користиш браћи својој.

Срећан си што ти је малена парохија, јер је лашње можеш обухватити својом бригом и пастирском љубављу. Срећан си што ти је далеко од града парохија, јер ти неће ући у њу политичне маденкости и моралне гадности, које у градовима трују срца, душе па и ваздух. Питаш ме! како би ја радио и посгупао да сам парох ? ... . Да сам парох, као што си ти. усадио би тврдо у своје срце, да сав мој живот једино припада цркви. то јест људима побраћенијем у Исусовој мисли и вјери, јер само, оваки једино и саетављају живу цркву Божју. Да сам парох, за себе би мало тражио, јер пароху мало и треба: све би тражио за своје стадо, које је божје стадо. Не бих силом, него љубављу поступао с народом; не бих му гледао на џеп него на срце; не бих нигда помислио да сам виши, важнији и бољи од других Хришћана. Петар апостол, у првој сројој саборној посланици вели пастирима: — „Пасите стадо божије, које вам је предато, и надгледајте га, не силом, него драговољно, не по Богу, нити за неправедне добитке, него из добра ерца; нити као да владате народом; него бивајте углед стаду, и кад се јави поглавар пастирски, примићете вијенац славе, који неће увенути." Да сам парох, двије би ми књиге вјечито стајале отворене пред очима: Исусово јеванђеље и патња мојега народа. Дању бих и ноћу чнтао прву , да њеним духом испуњен, поутјешпм другу. У другу бих се дубоко задубио, да се ојадкм јадом својега народа и да схватим прву. Хри