Branič

БРО.Т 1.

Б Р А Н И Ч.

27

а жене да се заветују на вечиту љубав и ненарушиву верност, то је највећа недоследност. Претити им још кривичпим законима, то је тек највећа бесмислица. Према наведениме. позитивни се закони не могу мешати у ту моралну страну брака, нити је могу регулисати, јер она зазиси само од морала тако да је свака спољна принуда немогућа. Спољна страна брака где долази: ступање у брак, правни Одношаји између мужа и жене, између родитеља и деце, и може а и треба да се регулише писаним законима. То нису више морални осећаји, него су правни односи који се могу изнудити спољном принудом. Кад се већ види потреба да се брак мора регулисати писаним законима, онда се увек мора имати на уму ова разлпка на унутарљу и спољну страну брака. Ако се та разлика превиди, ако се о њој не води никакав рачун, онда се лако може упасти у ону нсту погрешку, у коју су упали и богосл'»ви и законодавци, кад су прописивали паређења за брак. Богослови су гледали с^мо на моралну страну брака. Они су видел 1 да је та страна састављена из самих осећаја, за које не могу важити прописи иисаних закона, видели су да се лични одпошају између мужа и жене не могу подвестп под стална нравила нозитивних закона, јер је ту свака иринуда немогућа, па су зато огласили брак као чист верозаконски акт. Али они се нису на томе зауставили, нега су ишли још даље. Полазећи са тога гледишта да је брак верозаконски акт, они су наредили да се ступање у ту заједницу мора потврдити пред црквеним органима а по верозаконским обредима. Даље, сама вера треба да одреди кад се ч„век може женити, кога може узети и т. л. Заједница између мужа н жене мора бити што трајнија тако да се не може олако понпштити. Да се та цел постигне они су издали пронисе којима налажу брачне дужности и како треба муж и жена да живе у браку и т. д. Богослови су гледали само на моралну страну брака па су иоред ње присвојшш и спољну. 1 ) Закснодавци су оиет пошли о бра тним путем. Они су видели да брака нема све донде док два лица разног пола не изјаве вамеру да хоће да ступе у ту заједницу, видели су да је и ту нуждан пристанак онако исто као и код друМои(:е8(Ј111еи. 1)е 1' сврпг с!е$ 1о5». 1лу. 20. Сћар. 13