Branič

220

Б Р А Н И Ч.

БРОЈ 6-

не може изнудити. Прописати наређења, којима се регулишу полни одношаји људи у браку, значи толико исто, као да та наређења и не постоје. То је прва ногрешка 1 ) која је постала вајкада, 2 ) која је доцније прешла у хришћ&нски брак, и која сејош и данае одржала у по.јединим законима, међу које долази и гра|ански закон за Србију. * * Кад човек н жена по извесн*»м Формалностима изјаве г да хоће да жпве заједпички до смрти, ^да се узајамно потпомажу и сносе све терете у животу и да заједничкп деле своју судбипу, Хришћанство сматра ту изјаву као тајну, која се укрепљује верозаконским обредима. Чим се татајна сврши, верозакоп од тога тренутка даје мужу дисцгаплинску власт над својом женом, а жени ставља у дужност да слуша свога мужа, да радч сче што јој заповеди, да иде за њим ,и жпви очде где он хоће и т. д. љ Жена се сматра као невешта. Она не уме да управља ни својом личношћу ни својим имањем. С тога се све то новерава мужу, који је њен вечити тутор. Из те тајне настаје мужевљева власт и женска потчињеност, највећа шједнакост између мужа п жене у браку. У најстарије време кад је човек отишао, крао или куповао жену. мужевљева власт правдала се грубом силом, а у Хришћанству та власт има са свпм други верозаконски карактер. Понављам, да се Хришћасство не може ни најмање кривнти за то, што није искоренило с?е заблуде К "је су некада постале. То је било ван домашаја његових сила. По пндијском закону Ману, жена је вечито била малолетна. Док је девојка. завпси од свога оца, кад се уда, зависи од сво г а мужа, код постање удовица, онда заввси од свога сина ако га има, ако нема сина, онда зависи од најближе родбине, јер жена не може никад сама собом да влада.' 6 )

!) Аћгепз Соигз (1е <1гоН па1иге1 ои (1е рћПозорМе <1и (1гоН. (Еејргјд; 1808.) Св. II. § 96.

2 ) Же .Ђа да се одржи породица ишлч је код етарих народа тако далеко, да су они дозво.гавали и он' 1 , што се данас осуђ\је. „Хајде да дамо оцу вина нека се опије, пт да дегнемо е њим, е : а бисмо сачувале семе оцу својему." Св. Писмо. 1, 19, 32. „II обе кћери Лотове ватруднеше од оца својега." Тамо .'*6. „Ето робиње моје Вале, лези с њом, нека роди на мојим коленима па ћу и ја имати деце од ње." Тамо XXI 3. види XXXV. 22 „А Јуда рече Авнану, уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнип име брату својему " I 38. 8.

3 Киб1е1 (1е СотПапјгев. 1^а ск<5 апИдие Стр. 95

Т)88о4. ^е шапаее. Стр. 33.