Branič

316

Б Р А Н И Ч.

БРОЈ 0 1 -

о овом питању показује нам, да је обичбјно право водиловише рачуна о природи самог тог дела, ;а је кмало правилнији поглед на то које чињенице треба какво дело да нраве тежим, а које опет блажим. Не може ее порећи, да је и више дрекостп и више покварености код оног лопова, који би предузео да краде ноћу, или, сем тога, који би зарад извршења своје намере морао да обије кућу; него што би тога било код онога. који би што украо дању, из отворене куће. Нема довољно разлога, да би сама вредпост покрађе требала да има толико утицаја на карактеристнку цела, да бп због њене величине требало крађу сматрати за тешку, ма да ова иначе то не би гаслужила по самом начину извршења. Пре свега зпа се, да је вредиост какве ствари само релативна. Што један може рећа да вреди на прилику десет динара, то ће други можда оценпти, да не вредн внше од пет динара. Од оцене вештака морало бн дакие често да зависи, колико ће да одреде вредност покрађе. А то није еишта друго, већ остављати просто случају, да он буде меродаван за карактеристику краће, за њено стављање у ред тешких или простих крађа. Нити се може нанррд знати, ко ће бити изабран за вештака, да одреди вредност нокрађе, нити је опет лако напред погодити: колико ће изабраеи вештаци покрађу да оцене. Свакако дакле, ту би само случај био меродаван. Мећу тим једва је потребно и само наноменуш колико би ниско пала правда људска, кад би она овако завпсила само од случаја. У осталом баш и кад не би овако од случаја зависила оцепа о величини покраће, опет има и других разлога, који говоре против оног иравца у евглеском писаном казненом праву, као да би сама величипа покрађе требала да утпче на карактеристику крађе, на њену деобу у тешку или просту крађу. Лопов, кад полазл да краде, ретко се у напред још опре^ељује, колико ће тачно да украде. Он обично полази у краћу с намером да што украде; а колико ће то вредити, то он обичво много не разбира. Сем тога, он често нађе и украде много мање, или много впше, него што је мислио да ће наћп. Дептава се и