Branič

418

Б Р А Н П Ч.

БРОЈ 1 2.

рактеристику дела, које би биао извршеио под утицајем те силе или нретње. Енглеско казпено нраво истина не одређује величину те снле или нретње, која бн била аисолутно нужна, на да би се дело смело назватн разбојннштвом. Али ири свем том оно опет није остало без правила, које може да иослужи као ноуздана водил.а за правилну карактерпстпку тог дела. То правпло Еиглези истина нпсу нсказалп у каквој математичној Формулн; али оно је у њих онет стално и непроменљиво. То иравпло у енглеском казненом праву исказано је овако: Дело би било разоојништво увек, кад год би сила или иретња, биле толико јаке, да је само иод њиховим утицајем човек дао своју ствар ономе, који је смерао да је себи ирисвоји таквим иротивзаконим начином. Такво начело важп у енглеском казненом праву о томе. Но када ће у појединим случајима утицај силе илн иретње битп толико јак, то наравно." да се ннје могло у напред определнти каквом законском одредбом; за то је енглеско казнено право то оставило судиској оцени у сваком поједпном случају оптужења. Јачина те силе илн претње разуме се да може да буде разнолика нрема засебним особпнама нападача п нападнутог лица у нојединим случајима. Неко може, према јачини свога карактера илп телесног састава да издржи јачу силу или претњу, па да прп свем том не попусти; док на против какав мекушац уетупа н нред мањом силом или претњом. То све мора у сваком ноједином случају добро да се испита и сазна, па тек према томе да се изрече одлука: дали је сила или претња била толнко јака, да је човек морао њима попустити ј или је бнло противно. Оволико говори енглеско казнено право о оном првом питању. А друго питање, којим се енглеско казнено нраво бавн у овом предмету, јесте то: каква треба да буде сила плп претња, те да би могла утицати да се изврши разбојнички смер ? У овом другом питању за карактеристику разбојништва, већ је одсечнпје енглеско казнено право. Тако оно пзреком