Branič

Б1 Ј 0Ј 14.

493

у нераздвојну везу са љнховпм заџонодавством н адмнниетрацнјом, н у свима европским земљама ночеше се образовати нрвп елементн општега законодавства за грађеље и админнстрацију желсзипца. Разуме се да је ова закоиодавиа радња пмала различне карактере у Енглеској, Француској, Немачкој н Аустријп; ми ту разлику нећемо сиориги; али посматрајући ствар са једие извесие тачке гледшнта , она је пмала свуда једно нсто дејство. Она је, тако рећн, навикла и државе- н народе да на железинцу гледају као на један део јавнога домена, који је потчињен иненирацпјама и иадзору државе тако, да је у рукама економипх друштава остало само рачуноводство и диснозинија канптала. Створена је ндеја, по којој желсзнице, п ако су нека врста индустријских иредузећа, треба да нмају епецијалио ираво за еебе, н с правом се мон>е рећи, да је на триестпну годпиа по оснпвању железнпце нрвобитна мнсао, по којој су железнице сматране као приватне установе, уступила место приниину, којп карактерпше другу епоху н у којој се оне сматрају као установе, које нрииадају држави, а приходи само ирипадају друштвима, што су нх направили. То је развитак ове идеје, која чпнн другу епоху. Ми овде нећемо иилагати иостунне промене ове ндеје на европеком контнненту. Доста је да Формулишемо два битна иринцнпа који карактершну ову еиоху у свима евроискнм земљама са изузетком Енглеске, гдс су железнице задржале свој првобитни трговачки карактер. Један од ових нрпнцппа нрипада админпстративној иауци у најпшрем смислу те речи, а други јуриснруденцијп. Првн од ових иринцина, који је усвојен, био је да железнице, као оиште корисна нредузећа, не могу остати ирнватна својнна, но да треба да буду државне установе и да држава треба да постане сонственик свију железница на њеној тернторији, па било иодижући нове линнје, било откуплујућп оне, које већ ностоје. Државе, а нарочито Немачка, ионустише вољи јавнога мњења н иочеше мало по мало узпматп један део железница у своје руке; д]>уштва задржаваху остатак. Тако поста разлика између државних и ирнватнмх железница. Ми ту разлику иомињемо, јер је она од велпке важностн за железничко ратно право, као што ћемо доцнпје впдетп. То, што ее овако гледало на железпице ујавном праву, имало је важних иоследица за матерпју ириватнога ирава. Правна наука, која се до тада врло мало занимаше прнродом желез-