Branič

672

број 20-

еваког обра:}ованог народа. и но томе која се корисно могу да нримене у ка:$неном праву у опште, иа и у нашем. ( ових ра:ЈЛОга ми написасмо ову расправу, коју дадосмо чигаоцима у руке. Па надајућн се да садржина ове ])аснравеЈ а ни сам начин иисања у њој, неће читаоцима дати новода да мисле, као да овом расправом нисмо постигли намсру. која нас је и покренула да овом приликом узмемо перо у руке — ми бисмо могли тиме да завршимо расправу. Али нрс него што би емо то урадили, још ћемо да учинимо мали уноред између енглеског казненог права с једне стране 1! Душановог закона с друге стране. Но тај уноред нећемо дн урадимо у онште о њиховим прописима о крађи, већ само о једном деду те целине, На име, то ћемо да урадимо само' с кигјнсношИ>ј за крађе, на спрам одредаба како једног тако н другог казненог нрава. А та,ј упоред енглеског казненог ирана са нашим старим казненим правом послужнће нам као мерилр да сазиамо разлику између та два казнена права. Ми смо већ видили, како је енглеско казнено право не само у доба Душаново, већ и до најновијег времена, (до Ђор!,а IV. илп 1830 године) за крађе одређивало врло често слртт/ казну. Док на против Душанов закон за крађе није одређивао емртну казну, као што смо такође казали нанред у овој ])асправи. Ова разлика у казнама за крађе по енглеском, и по на шсм старом казнедом праву значајна је нарочиго с тога, што је и наше старо казпево право за друга кажњива дела такође нронисивало смртну казну, као што се то види из чланова: 133. 136, 144, 147, 148, 152, 153, 156 и 165 Душанова закона. А ово одређивање смртне казне за друга кажњива дела, доказ је. да је наш стари законодавац намерно, а не само случајио. нронустио да одреди смртну казну и за крађе: да је хтео да буде блажи према лоповима, него нрема другим. већим. кривцима. Радећи тако, наш Душанов закои одговорио је захтевима човсчности, која не допушта, да се човек лиши живота због незаконог одузимања туђе ствари. Ту ми