Branič

15Р0.1 20.

Г> Р Л (1 II Ч.

67,3

вндпмо у њему оличсио оно начело које је тек најновија наука казненог ирава уепела да данас оствари, на и то само код некпх цивнлизованих народа. А то иоказује на каквој је висини још пре толико векова стајало наше старо казнено право. Ми смо на другом месту већ доказали, како је наше старо казнено право (Душанов закон) било боље и благородније од енглеског казненог нрава оног доба у другом питању. То је било у установи нороте *) А н овде, у питању о казнености за крађе имамо да кажемо то исто. И у томе наше старо казнено ираво стоји над енглеским. То се мора признати, кад наше старо казнено нраво за крађе не одређује и смртну казну, док је на протнв енгдеско казнено право онако издашно са смртним казнама због тегпких крађа. Исгина се не може норицати, да није строго, ако не и свирепо, што је наш Душанов закон нрописивао, да се лопов због крађе лгиии вида; али се тако исто мора допустити, да је још свирепије, кад се за крађу човеку одузме и сам живот. И слеп човек може да живи, па и ако мучно; алн кад се човек лиши живота, онда је једном за свагда свршено са његовим бићем. У сваком случају дакле нашем старом казненом праву мора се признати више благородства и човешости и на спрам лопова, него што је то бнло код Енглеза и до најновијег доба. А то показује, да је српски народ још у оно доба смео нретендовати на име цпвилпзованог народа. Као Србину мило ми је, што и овом ириликом могу да нокажем колико је висока била српска цивилизација над цивилизацијом осталих народа оног доба. А та надмоћност ондашње српске цивилизације јасно сведочи да народ, који је још у оно доба општег мрака н необавештености стајао тако узвпшено, не би ни доцније пзостао иза осгалих цивилизованих народа, да иије злим удесом у томе био сиречеи. Саљо навала азијатских дивљака, и њихово варварство кадрљ* , у бнли да ерпеки народ, који је још у Душаново доба да<„ доказа о

*) Внди: Еигдеска, француска и српска порота од Ј. Г ЈЈ. Л.,.(кч молпћи. стр. 1.у.».