Branič

број ' и 2

булисаних кад се противно не доказује — па с тога нресуди: да се тужиоци одбију од полагања права на добивенн новац од продатог винограда. Апелациоии суд по незадовољству тужпоца нађе, да овај спор није довољно извиђен, јер: кад се из акта видп, да тужиоци наводе, да је продати виноград њихова својина, а не гбиховог оца Марка, дужника туженог Св. Ж. као пријсмника права Тасиног, и да са тога основа не одобравају, да тужени прими новац од тога винограда, суд је првостепени требао по смислу §161и 166грађ. пост. саслушањем парничара да сазна вредност продатог винограда, која је на лицитацији изишла, нарочито што се из акта не види, да су тужиоци ма што предузимали против продаје, већ само полажући право на новац не одобравају да га тужени прими. А осим тога, кад није у питању ирече право наплате, онда је ваљало наредити да тужиоци, положе спорну и парничну таксу, па за то је Апел. суд наредио првостепеноме да по овим примедбама учини дослеђење; а затим по расмотрењу акта нађе, да горња пресуда првога суда не одговара закону, јер, 1, протоколом лицитације продатог имања умр. Марка и решењем суда окр. књажевачког од 6 Марта 1886 г. М 1019 доказује се, по § 187 гр. пост.: да је на јавној лицитацијп продат један виноград умр. Марка у атару „Копајкошерском" у извесним границама и да је овај виноград на тој продаји купио неки Дудић за 500 динара: која је нродаја остала стална, но због полагања права тужилаца на тај виноград, они су упућени на ттарницу против Св. Ж. као повериоца Марковог. • 2, да се уверењем општине попшичке од 12 Фебр. 1883 ио § 187 гр. пост. доказује, да је општина попшичка у атару иирковачком од своје утрине оделила тужиоцима у Аџијноме Бучју и место за виноград у „Бабишту" као сиромашним. Овим уверењем, дакле, јасно је обележена државина спорног винограда и њен основ, који у толико пре има да служи на корист тужилаца, што се уверењем онштине лалиначке од 21 Марта 18о7 г. по наведеном закону доказује, да је још 1^59 год. сво имање Марка, оца тужилаца, за раннје дугове распродато, и једино му остале на уживање две зем.ве у Појатишту и Крајишту — § 201, 203 и 223 грађ. зак. Па како тужени Св. Ж. ни са чим недоказује, да је продати виноград својина пок. Марка, нити се ма у колико побија важност горњих уверења служећих за ираво тужилаца, то он н нема права да се за своје нримање из новаца добијених за тај виноград наплаћује нити му може користити што је он по гласу акта ставио интабулацију на тај виноград ирема наређењу § 314 грађ. зак. већ тај новац има припасти тужиоцима ио смислу § 23 крив. зак. као од продаје