Branič

92

Б Р А Н II Ч

БРОЈ 3 И 4

колективиисш плн индивидуализа.и. Његова је управо цељ, да заенује колектпвнзам на начелпма пндивпдуализма, што је само но себп ансурд и скаредноет у науцн. Но пре него што бп, супротно старнм српским законпцима н супротно начелпма данашње науке, почели да доказујемо да је баштина сама но себн и природи својој иојам недељивв пмовпне, а да дељпвост љена долазп тек од старих српских земаљских закона, и да је ово најеавршенпјп п најирпроднијп појам прнватие имовнне, треба да останемо вернп своме обећању и задатку, те да пзложимо па п нсториским Фактнма нотврдимо разлнке нзмеђу баштнне п својпие и но овоме својству. И баштпна н својпна дељиве су т. ј. н баштина п својина могу да се деле, јер законн земаљски тако то наређују. Де«бивост баштпне долази тек од старих земаљских закоиа, х ) а својина је сама по себп и природи својој дељива. Према овоме и баштпна п својниа спадају у систему слооодне деобе. Слободном деобом баштниа се цепа па, мање [делове, што се зове баштинино разграњавање. Дељнвост својине јасно је исказана у §-у 492 грађ. зак. где се каже : ..Наследницима стајаће на вољи или поделнтп се, или у заједини неиодељенп заостатп." Да је својипа сама но себи и прнроди својој дељива, и да је §-ом 4И2 модерни законодавац само ову ирнроду њену еаикционисао, јасно се вндп из решења од 18 Фебруара 184Н год. АБр. 5179: ..Како ио параграФима 15, 17 п 38 грађ. зак. свакога лпчност н е овом скопчана права су невредима, а по истима п другим §§ као 27, 28, 211 итд. то исто стоји и за сопственоет свакога, као што се обоје, као првп основи права слободе по себи разумева: то но смислу овнх закона од сопствене еамо свакога воље зависити може, да ли ће он с другпма у задрузи живети и евоју сопствепост уживатн а никојим

') Овде дакле лежи: главна п основна ногрешка старог законодавца против бг,н1тпне и н.ене природе (колектишшмаХ јер слободвом деобом баштина се непрестано раепадала.