Branič

БРОЈ 6

Б Р А Н И Ч

191

Чл 28. одређује границе Црној Гори. Чл. 29. Бар (Антивари) и његово приморје придодају се Црној Гори иод сдедећим условима: Предеди који леже јужно од овог земљишта, но граници горе означеној до Бојане, разумевајући и Дулцињ, имају се вратитн Турској. Ошнтина Спицка до јужне граннце која је означена у детаљном онису граница, има припасти Далмацији. Црна Гора уживаће иотпуну слободу пловидое на реци Бојани. Несмеју се лодићи тврђаве норед ове реке, изузимајући оне које су нужне за одбрану Скадра, а које се не могу простирати даље од 6 километара од ове вароаш. Црна Гора не може имати ратне лађе. Барско пристаниште и све воде Црне Горе имају бити затворене за ратне лађе свију народностн. Порушиће се утврђења која се налазе између језера и прнморја на црногорском земљишту, а нова не могу се подизати. Поморску и санитетску иолицију пред Баром и поред црногорске обале врншће Аустро-Угарска са својим лађама крстарицама. Црна Гора усваја номорске законе који важе за Далмацију. Од своје стране Аустро-Угарска обвезује се на консуларну нротекцију црногорске трговачке заставе. Црна Гора има се споразумети са Аустро-Угарском о праву подизања и одржавања друма и жељезничке пруге на новоме црногорском земљишту. Осигурава се иотпуна слобода саобраћаја ио овим нутовима. Чл 30. уређује имовинске односе мусломанских носедника у крајевима који су нридодати Црној Гори, исто као што је ирописано н чл. 12 за мусломанске иоседнике непокретних имања у Бугарској. Чл 31. Кнежевина Црна Гора споразумеће се неносредно са Отоманском Портом о установи црногорских агената у Цариграду и местима у којима се покаже да су нужни. Црногорци који иутују и задржавају се у Отоманској царевинн, подлеже законима и властима отоманским по општим начелима међународног права и по обичајима који важе за Црногорце. Чл. 32. одређује рок од 20 дана да црногорске труне напусте турско а турске трупе црногорско земвиште Чл. 33. Црна Гора примиће на себе један део јавног отоманског дуга за нове крајеве који сујој уступљени овим уговором мира, а иреставници сила у Цариграду одредиће количину тога дуга у сноразуму са Високом Портом на нравичној основи. Чл. 34. Високе уговорне стране иризнају независност кнежевине Србије, везујућн је за услове који су издожени у следећем члану: (Види: У говори и конвенције између Србије и страних држава. Издање министарства иностраних дела 1687 године. — У томе зборнику, на етрани 1, излсжени су чланци берлинског уговора који се односе на Србију, — чл. 34 до 42 закључно, — а који у осталом садрже исто-