Branič

350

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 10

могаше раснознати злочин извршен од стране једног суманутог мнстинктнвног мономана, — јер врло редко дешава се да интелектуални мономани -учине злочин који би изазвале болешљиве миели. — људн свесни одбијаху од себе иретпоставку да може ноетојати такво нрелазно лудило за време којег човек ради сасвим без евести. као нека машина. То је Фалрв добро исказао: „Разуме се, вели он. у дретноставци једне идеје или једнога усамљеног ностуика границе ностају несигурне измеНу злочина и суманутостн и малу количину светлости доносе еудИјама иристалице мономанија, када је нужно донети одеудно решење но оваквим делпма. Судије којима изгледа немогуће да иоклоне веру једној таквој иосебној, иарцијелној слабоети душевној. осућују често пута несрећне сумануте као обичне крнвце, које бн лекар хтео да ирестави као мономане. Напротив у мншлењу које ми браннмо поетоје млогобројни елементи за основано резоновање, које снецијална наука о' суманутнма даје правосуђу. То није вшпе једна погрешна замисао, која се појављује као узроковач злочина, или Једна страст за коју се вели да је пеодољива, — но то је напротив један преглед, читава сннмка целокупне бблести душевие, коју лекар развпје и покаже суду. И у самој пракси •свој.ој лекар палази ерества да тачно одреди шта је извршеио под упливом страсти а шта под упливом лудила".... У другим случајевима — када злочин изврши мономан интелектуалне а не инстинктивне врсте, — изгледаше нротивницима мономаније да ова доктрина не даје довољно гаранције суманутима баш кад је суд и усвоји. Заиста, тцм самим што се признаваше могућпоет да по•етоји иосебно (иарцијелно) лудило, које не обухвата све радње суманутога веК само један део његовог моралног и интелектуалног бића, остављајућн недирнуте све остале његове Функције, — долази се до ова два закључка. 1-во За казнима дела, која су извршена ван болешљиве :замисли, нема мсста тра-кити неурачунивост, потнто је лице