Branič

БРОЈ 10

логична. говор има смисла, често је жив и пуи духа. Али дела ових болесиика сасвим су иротивна њиховим наклоноетима, њиховим интерееима, обичајима друштвеним, будаласта еу у томе смислу што су нротивна навикама оних лица која их врше, и навикама и обичајима лица са којима живе у друштву. Ма како да еу будаласта њихова дела. ови мономани имају увек но неки разлог, мање више ирикладан, еа којим иокушавају да оиравдају њихове ноступке, тако, да би ее њих могло рећи да еу резонирајуће луде." 1 ) Ми смо еада на новом земљишту. У разним Формама лудила које емо до еада ироучавали, увек емо иаилазили било на еуманутост (оишту илп нарцијелну). било на имнулсе (неодољиве или без воље). У нрвима дела казнима беху извршена под упливом неког погрешног — болешљивог — нојма; у другима дела беху независна од воље, личносг извршиваше казнимо дело нри свем томе што њена савест беше противна таковим иосгунцима. Код случаја размишљајућег — резонујућег — лудила еаевим је другчије Овде није ни свест ни воља болеена, личноет нотнуно влада и једним и другим. Поремећеност је у иоквареним наклоностима. Али одмах излази овде нред нас једно веома важно питање. а то је где су границе измећу иамети и лудила? Стање у коме личноет ради иод унливом својих паклоности, добрих или Јрђавих, без болести умне п без иоремећења воље. није .111 то етање нормално? Каква је разлика између размишљања суманутога лица и злог или накосиог човека ? Ово питање као да ее иије ни иреставило Ескиролу. Случаји које он наводи нису од одсуднога значаја но судску медецину. Већина тих случајева била би боље клаеиФицирана у неким иододелењима маније. Последници Ескиролови нису много расветлили »ва ни-

!) Евцшго! Тоше И. р. 49. Вражжчц ЈРвД. м.

22