Branič

354

В Р А Н И Ч

тања односећа се па мономанију са умовањем. Пдеје не носташе јасније тиме што се променуше њиховн називи. Психијат енглески Лришар признаје да постојн мономанија резонујућа, али гоме стању даје назнв морално лудило. Марк нримењује назив мономаније са размишљањем дудилу са зграиутошћу. Моро де Тур не ирави разлику измеНу мономаније са размишљањем и мономаиије инстиктивне. За Сципиона Пинела то је лако иоремећење инстикта и наклоности, стање које он назива лудило карактера. Гислен, нсихијат белгиски, даје место овој мономанији у 2о Форме лудила које је он иронашао и класициФирао, и то мећу лудилом мириим, и лудилом карактерисаним са јако развијеним иодлачким особинама (шапје авпнленве). Бријер од Боамона даје овоме стању име: лудило у ноступцима. Морел га стаал.а у своју класиФикацију и сматра као лудпло инстиктивно. Ирели иазива ово стање свесно лудило , напослетку Еамиањ дели ову болест у три врсте: лудило гордо. завидљнво и саможиво. Тешко је изабрати меНу то лик им разним мшилењима н описима главне јасне црте, по којима би се момо распознати размишљавајуће лудило и тако га одвоити као засебну групу. Међутим могу ее сви оииси свести на две групе. У свима има покварености, извркутости (перверсије), наклоности и осећаја. али у једну групу долазе случајевп када је болесник свестан своје слабости, у другу када тога иема. Прва група то су лудила са свешИу} као што пх назпва Бељарже. Број њихов толико је се увеличао, да пмје могуће све их побројати. То су она страховања безузрочна и мање више иесавладима, нозната под варварским називима топофобија. клостроФобија, агароФобија, беленоФобија ит.д. и оне чудновате досадне, непрестано новраћајуће се болешљиве миели. аритмомани, ономатомани ит.д. или још они нагони несавладими, од којих је најинтересантнијп нагон ка инћу (динсоманија) ракије, вина, апсента и т. д. Кад је реч о лудилу са свешћу, ми истина имамо пред собом једну болест која се не ноказује са знацима одсечним и јасним, али свакојако стање ово ноказује да постојн поре-