Branič

®1>0Ј 11 II 12 Б Р А н и ч 4И ветн пријатољн. нн сваковрене несреће које нм дола:;е од њиховог рђавог в.тадања. . !нчно нретрпл.ене несреће, које обично нонраввају карактере непокорне, кад еу они јоти у времену да ее могу ноиравити, немају никаквог доброг утицаја на ова бића; од детињства па путу чла ншпта нх поиравити не мон;е. Тако онн проводе век у неирекидној борбп, долазећи у додир непрестано с полппијом абог разнпх нереда, или са судовима због почпњенпх злочина. онп евршавају обнчно у дом за сумануте нлп на робнји. 1 Тии овде описан нринада, средњем и вишем сталежу друштвеном. II ако нпје уродила нлодом. оиет је настава оставила свој траг на њнма. Ово је внше ноквареи човек, него злочннац. Зампслите ли овако болесио лице а нростије, ■без ваепнтања, пз ннжнх елојева друштвеиих — онда имате иред собом обпчнога крпвца. дегенерпраног пз треће класе Морелове. Треба се запнтатп како да нсихнјатори. који ирнзнају да ностојп морглно лудпло, ипсу нрешлн граннцу која дели 1-уманутост од злочнна и како то да нису логичио закључпли, да треба после свега овог ^расматрСања помешатн појмове о еуманутом н кривцу. Некима од психнјатора, о којима је реч — њихов број беше малп — оскудсвала је кураж, а не њихово убећеп.е. 3' душп прпзнаваху јединство ова два нојма, без сумње нехотећи сувнше увредити јавно миш.вење. Другп, и тих беше највише, мислнше и тврднше да иоетоји разлика између ове две врсте л»уди који не могу да обстану у друштву : — но ту разлику они никада јасно не показаше. Описи које онп дају о моралио лудом, јесу тако подобни еа опнснма злочинаца да се проето не увпћа никаква разлика. VI Оно што специјалнсте за душевие болести ипсу емели или нису хтели учпнптп — учшшше другп.

1 I Чс4. Епсус!. 4е» (<с1епссз Ме.к&1ез' КевропзађИКе 1е§а1е <Је.> аНепе«.