Branič

врој 23 и 24

б р а н и ч

803

— ислеђење. У многим пак случајевима, а нарочито при оптужбама нолитичке природе, иследници — полицајци често пута навалице иротвжу ислеђење, а дотично лпце у притвору држе. Законом обвезани да у року од 24 часа од стављања у притвор донесу Формално решење о томе, наши иследници тако и раде; али у своме решењу они увек нађу и наведу понеки основ подозрења или доказ, колико им по закону треба, да могу кривичну истрагу иредузети, а дело „окачествују" као злочин или преступ, за који се по закону оптуженн ставља у притвор. Притвореноме, разуме се, не седи се у затвору, нарочито кад зна и осећа да није крив, па се жали суду против решења иследниковог о притвору. Акта са жалбом дођу суду на расмотрење, и овај из њих види, да истрага. и формално ислеђење још нису ни довршени ; али на.ђе. да аостоји један, два, или више од оне масе основа подозрења изложених у §§ 121, 122 и 123 кривичног поступка, које је и полициска власт у реФерату и побудама свога решења навела, а који, било због брзине чињеног ислеђења, било што је тако удешено, још ничим нису обесножени, па према томе суд оснажава полициска решења, јер иначе ио постојећем закону — кривичном поступку — и не може да чини. Ствар још није како ваља утврђена п расветљена, што у осталом пре суђења — претреса — у много прилика и не може да буде, нрема оваком садањем истражном и иследном систему нашем, као и сиреми органа који га врше. Шта бива онда ? Притворени остаје и даље у пригвору, јер му више нема иомоћи судске до сировода суду или до иретреса. Остаје му једини излаз да се жали на поступак дотичног чиновника већој административној власти. Али у многим, нарочито иолитичким оптужбама, жалба и ту слабо помаже. Трећи је узрок, што је изменом тач. 4 полиц. уредбе од 1853 год., која је учињена 23 Јула 1876 год.—36.31 — дато полициским и општинским властима право, да могу и казне изрицати за читаву једну гомилу казнимих дела,