Branič

врој 23 и 24

в р а н и ч

787

а, Кад одвјетник иступи из хрватско - унгарског сажитељства ; 6, када прими какву јавну наплатну службу; в, када се одрекне одвјетнигатва. У прва два случаја његово право престаје док ти одношаји трају, а у трећем случају он је властан опет затраншти правозаступништво које му се мора дати. Са свим је друкче кад он пресудом то право изгуби, о чему говори казнени закон. Из овога се види, да је хрватски закон правио разлику између привремених узрока и самог ^губитка права, а наш закон, на против, те је узроке ставио на једно значење, што је погрешно^ но које се разумним тумачењем даје исправити. Кад закон није казао да адвокат који није свршио правне науке_ оставком на свагда губи то право, и да то не може до цније поновпти; кад закон није казао, да то право само адвокат правник може поновити, онда је јасно, да то право адвокат који није свршио правне науке може поновити, као што може и адвокат који је свршио права, разумевајући овде онога адвоката неправника кога је допуна 1871 год. затекла у упражњењу адвокатске радње, јер поред положеног испита по старом закону упражњавање радње услов му је за то право. Само иоложени испит без упражњења те радње не ствара му право на правозаступничку радњу. У осталом за правилност овога нашега мишљења позивамо се и на начело : «Допуштено је све што није забрањено.» Према томе што се у теорији допушта да административни закон, у коју врсту долази и закон о правозаступницима, може у интересу општем пресећи способност признату по старом закону како у напредак тако и у прошлости, дакле, да закон у томе погледу може и назад дејствовати, не мари ништа, јер то не може бити разлог да адвокат из 1862 год. давањем оставке на свагда губи то право, кад допуни закон од 1871 год. није изразио повратност закона на већ признату снособност по закону од 1862, већ је признао старе адвокате са новима за подједнако правноважеће, јер се противно није изразио, те, зато није правио разлике ни у смотрењу њихове оставке