Branič
788
б р а н и ч
врој 23 и 24
ни у смотрењу осталога нрава, што значи, да је закон изразио начело : да су њихова права равноважећа, боље рећи, нашао је за целисходно не правити разлику између права задобијеног законом од 1862 и права задобијеног законом од 1871 год. Сад нас не треба ни у колико да буни та околност што административни закон може да пресече за напредак стару способност или ову и у прошлости да уништи, за то, што закон то није казао, на име није исказао повратност закона на дела и права која су задобијена по старом закону, како ми мислимо за то, што то није налазио за нужно и корисно, на које значаје законодавац увек пази. Па кад то стоји, онда из каквог се слова закона може извести да адвокат који није свршио правне науке, давши оставку губи доцније то право поновити, као што може поновити адвокат правник. Кад законодавац нема одредбе да адвокат из старог закона давши оставку, то право на свагда губи, онда се номоћу теорије која допушта да се административни закон може правити с повратном снагом, то питање не може на његову штету решити кад закон од 1871 није изразио повратну снагу на добијена ирава по закону од 1862 и 1865 год. јер теорија може се позвати у помоћ само онда, кад би о томе стајала нејасна одредба, али овде као што видимо нема никакве одредбе, те с тога се то питање не може само с теориског гледишта решити, већ се има као правилно сматрати : да адвокат који није свршио права, давши оставку може то право обновити као и а двокат правник ; да је појављена сумња о томе неоснована и за то, што нема ни једнога странога законодавства које је, установивши новим законом већу правну способност, старије адвокате уништило, него је на против ове задржало, што потпуно одговара начелима правде и човечности на које законодавац установљујући какву одредбу с повратном снагом јако мотри, те у крајњој нужди дира у ранија права. Свакојако пак ово питање треба законодавно пречистити тако : да су адвокати у сваком аоглвду равни без обзира. на услове иод којима, су то ираво задобили.
Ст. Максимовић