Branič

431

29*

мијенити, исту и даље развити и усавршити; али је главна мисао , што је највише, нама се чипи, са свијем основана на исгини, те но томе у интересу науке и законарске практике она мора привући на се пажњу стручнијех кругова. Далеко би нас одвело, кад би смо се хтјели дотакнути и најглавнијих правила установа законика онолико, колико се оне излажу у Дикела. Нагнати смо, дакле, препоручити читаодима богати и зналачки представљен садржај саме његове расправе. При свршетку ваља још додати карагстеристику дрногорскога законика онако како се она налази на крају изврсне Дикелове брошуре: Дикел вели: „Богишић је створио законик, који, покрај свега, што није сметао с ума најбоље законике, који опстоје, припада к најоригиналнијим производима кодиФикације. Њему је за руком иошло, да многе своје оригиналне идеје у дјело приведе (реализује) у најншрем опсегу. а ипак да се одржи чист од сваке лажне оригиналности — ; пошло му је за руком да утврди живо право народно, а опет да осигура улаз јевропској култури и науци — ; пошло му је за руком дати законику најконкретнији и најпопуларнпји облик, какав се само за« миснити може, а оиет одржати у њему потпуну строгост." Дикелова расправа чини свакако част своме писцу, који је знао свој иредмет тако вјешто изложити и нама ноказати таку масу занимљивијех научнијех чињеница, а да се у својему суђењу одржи чист од свакога утицаја од каквих националнијех елемената, који се, жали боже, у новије вријеме сгарају да продру и у чисто увишно царство науке. Н. Д у чи 4 архимандрит. «§>