Branič

418

тужити га за наплату. а иошто он то није учинио, изгубио је право на наплату по §§ 144 и 145 трг. зак., Даље је навео, да овде нема места примени § 146 трг. зак., а ни осталим наводима тужиочевим о отвореном стечају над акцепгантом, јер тужиоцу није ништа сметало да га прогестом опомене на плаћање, те да му тако да могућности да он овај дуг са акцептантом или регулише, или да га сам лакше и брже исплати, иа после накнаду да тражи: а кад то није учинио, онда је изгубио свако право накнаде према њему. По овакој тужиочевој тужби и одбрани туженога, београдски трговачки суд пресудом од 23 Фебруара 1889 год. бр. 1605 осудио је туженога на плаћање горњега дуга. Разлози за овакву пресуду ови су: „Примањем туженога доказато је по § 180 грађ. пост. како је он меницу, о којој је реч, издао, те по томе је она према § 80 трг. зак. потпун доказ о томе. „Поднесеним протестом, као јавном исправом, доказано је по §§ 187 и 188 грађ. пост. како је иста меница протестована од стране тужиочеве због неисплате иријемникове овде у суду 19 јануара 1874 год., дакле благовремено према наређењу § 138 трг. зак. јер је рок илаћања био 18 јануара 1874 године. „Признањем тужиочевим доказано је по § 180 грађ. пост.како није тужбу за наплату против туженога подигао у року прописаном у § 141 трг. зак. него много доцније, пошто се није могао од пријемника напдатити. „Овим неподизањем тужбе за 15 дана по иротесту и недавањем протеста туженоме, тужилац према § 146 трг. зак. није изгубио право наплате према туженоме као издаваоцу и преносиоцу менице ; јер је по наређењу овога §-а дужан био доказати, да је акцептант био снабдевен новцима о року плаћања, а то он не само није доказао по §178 грађ. пост., но на против поднесеним протестом доказано је, да акцептант није био о року плаћања снабдевен сумом за плаћање. „Одбрани туженога, да је ослобођен плаћања овога дуга тиме, што му протест није достављен и што није тужба против њега подигнута за 15 дана по протесту, нема места по § 146 трг. зак., јерсе прописи §§ 141, 143. 144 и 145 трг. зак. односе само на притежаоце према иреносиоцима и ових једно ирема друшма. што овде није случај, јер тужени није само преносилац већ и издавадац". По незадовољству туженога, Апелациони суд у I одељењу пресудом од 20 априла 1889 год. бр. 665 одобрио је пре суду нрвостепеног суда.