Branič

вода неким страним историцима да се нотсмехну сувишној побожности наших старих владалаца ; но Ранке умесно примећује да је баш то у један мах одржало и народност и веру у Старој Србији, додајући да нису погрешили они који веле: да су Бошњаци и зато прешли у Ислам, гнто је у Босни било мање оваквих задужбина. Главар цркве владика Пајсије који имађаше своју столицу у Врањи, код народа небеше омиљен, што ваљаприписати многим локалним узроцима. Са извесном дружином бехкод њега у посети 20 Јануара 1878 г. Румено дугуљасто лице седог но још држећиваархипастира, прими нас пријатним осмехом. Достојанство и величина народа угледају се у неколико и у сјају његових часника. Биће појамно читаоцима моје запрепашћење од слике, која ми на уласку у владичину ходају представљаше на чудан начин једног хришћанског, једног српског црквеног веледостојника —• на поду на шиљтету са турским манирима! После првих речи и отпоздрава владика удари длан о длан, позивљући млађе да нас послуже анасонлијом. За тим узе причати нам о турским зулумима, страху од Дибранаца, свом заузимању за народ, и големим моралним и материјалним напорима, док је добио дозволу те подигао садашњу цркву. Родом јенекуд из Македоније. Дуго живљашеу Цариграду на патријаршији, што се одмах могло приметити по Фанаријотској углађености и слободнијем држању. Ја се заман окретах по ходаји светог оца да угледам какву год библиотеку. На једној полици више њега виђаху се свега три повеће књиге за које ми рекоше да су црквеног садржаја на грчком језику. Разабравши да тога дана долази у Врању ђенерал Белимарковић, као главнокомандујући, беше г. владика у великој забуни не знајући како да га прими од стране цркве ни шта да чита. Наши војенн свештеници г. г. Живојин Јовичић и Алекса Радовановић, ггомогну му у овој незгоди, прибележившн на хартији извесне црквене песме и молитве. Али не би суђено владици да впди ђенерала.... Факат је да је за његова владичанства у подвласној му цркви било велике запуштености и многих злоупотреба-