Branič

Страна 16.

Б Р А

Н II Ч

Број 2.

Без сумње, наш би законодавац изречно наредио: да се признање не сме узети као олакшавна околност за она дела, која се казне смрћу, — -кад би се нашао побуђен, — из буди којих узрока, било правдом, било целисходношћу или најзад човечношћу, — да то учини. Но са свим је друго питање : да ли је признање као олакшавна околност сама по себи, без припомоћи других ублажавних прилика, кадра, да смртну казну ублажи т. ј. сведе на робију? Као год што није кадра да то учини сама по себи ни ма која друга олакшавна околност из §. 59. крив зак., тако исто није кадро ни признање, јер сс по §. 60. крив зак., а из израза: „ олакшавајуЛих околности " (четврти падеж множине), тражи више олакшавних околности, па да се смртна казна може заменпти робијом од 10 до 20 година. Ма да наш законодавац не казује, који је број олакшавних околности нужан, па да се може смртна казна заменути робијом, ми одговарамо: да су, по духу нашег закона и смисду §. 60. у свези са §. 61. крив. зак., најмање две олакшавне околности кадре, да то учине. Да нам не би ко пребацио, да смо заборавили на §. 243. крив. суд. поступка, који вели: — „на казну смрти моћи ће пресуда само онда гласити, кад је кривица због злочинства, за које закон ову казну прописује, признањем или сведочанством заклетнх сведока законо доказана — одговарамо му, да нисмо на њ заборавили. На њега (§. 243.) ћемо се обазрети при расправи овог питања: Да ли је ири.тање из §. 59. и још једиа ублажавпа околност кадра да сведе смртну казну на робију, кад се ио §. 243. крив. суд. иост. може само онда на смрт осудити, ако се иризна, или ако се сведоџбом заклетих сведока очевидно докаже кривично дело ? У овом се питању не слажу наше судије. 0 томе постоје два мишљења. Једни (врло мали број) веле: кад је при знање једна ублажавна околност, не може се смртна казна ублажити т. ј. заменути робијом. Разлог им је тај , што веле: по §. 243. крив. суд. поступ. као познијем закону признање је услов и доказ, да се смртна казна може изрећи, и по томе то признање не може служити као ублажавна околност. Други пак веле: да нризнање у том случају служи као потпуно ублажавна околност, те се са признања и још једне ублажавне околности смртна казна мора ублажити т. ј. заменути робијом. Разлози су им ови:

а, што се признање и у свима другим кривичним делима узима за услов и доказ, па се ипак признање узима као олакшавна околност. б, формални закон (кривични ностуиак) не може нити сме да ништи материјални закон. в, што се из §. 59. крив. зак. види, да јс законодавац усвојио признање као олакшавну околност, па кад би се противно овоме радило, кад се не би признање узимало као олакшавна околност, значило би, да се потире начело, и вређа материјални закон. Најзад из §. 243. крив. поступ., који ову забрану и ствара, види се, да нпје признању одузета моћ олакшавне околности. нити се признањем као олакшавном околношћу ништи доказни карактер признања, но законодавац у тежњи да се смртна казна у што мање случајева прнмењује (да буде ређа), тражи за извршење њено као доказ признање окривљеног. Мишљење ових других судија, мислимо боље је, праведније, целисходније и на закону основано; а мишљење првих погрешно је и неосновано. Из свега овог до сад изложеног види се, да је погрешно мишљење 1 ), да у олакшавне околности, које се замишљају у §. 60. крив. зак., не долази и оптужениково признање дела него да се иод овим олакшавним околностима разумеју све остале олакшавне околности, које су обележене и побројане у §. 59. крив. зак. Од куд то? Где то забрањује законодавац, у ком §-у? — Позивање на §. 243. крив. суд. пост., у коме законодавац прнзнање узима као доказно средство, неумесно је и погрешно из побројаних разлога, те по томе је из истих разлога погрешан н закључак, да се признање не може узети као олакшавна околност за дела, за која закон доноси смртну казну, јер би тиме признање изгубило свој доказни карактер обележени у §. 243. крив. суд. пост. §.

Мора ли се при тражењу обезбеђења исправа на етраном језику поднети у преводу влашЂу овереном?

Питање у горњем наслову означено врло се често појављује у пракси. Да је оно од велике важности не треба много објашњавати, јер је опште познато, да по кад кад цело прнмање завпсп од тога, да ли ћс суд тражену обезбеду одобрити плп не. Па и за г.г. нравозаступнике ово је питање од великог практичког значаја Јер и ако је београдским адвокатима лако добавити у Мини!) Види „Бранич" I. 246. и 274.