Branič

Број 2.

Б Р А

Н И Ч

Страна 17.

старству иностраних дела нотребне преводе страних меница и других исправа, то је за адвокате из унутрашњости скопчано са тешкоћама и са дангубом времена. И ако се питање ово често појављује у практици, и ако је од велике ирактичне и материјалне вредности, ипак се оно врло различно расправља пред нашим судовима. Неки се судови задовољавају обичним преводима, за чију тачност сам подносилац јамчи, неки опет траже влашћу оверен превод. Нарочито неки судови из унутрашњости Србије стално траже превод влашћу оверен. Примера ради да наведем следеће случајеве: 1.) Решењем од 21. Октобра 1891. Бр. 17262 Првостеп. Суд за варош Београд одбио је тражену обезбеду за суму од ®ор. 3000 са ових разлога: „Молилац је по §. 187. т. 3. и §. 200. грађ. пост. дужан био, да поднесе оверен превод исираве, по којој тражи обезбеђење, па како то није учинио, то није ни доказао обвезу дужникову;" 2.) Решењем од 21. Октобра 1891. Бр. 17.263 Првостепени је суд за варош Београд са горњпх разлога одбио тражену обезбеду такође за 3000 ®ор. по меници на немачком језику за рачун другог поверпоца; 3.) Решењем од 3, Марга 1892. Бр. 4305 Првост. суд за варош Београд одбио је прибелешку тражену за Фор. 205 по менпци на немачком језику, поднету у влашћу овереном препису, а простом преводу, са ових разлога: „пошто молплац није иоднео и оверен превод те менице, то се у смислу § §. 377. 183. т. 3. п 20">. грађ. пост. има сматрати, да исти није доказао обвезаност дужника 4.) Решењем од 16. Августа 1894. Бр. Ј 3.327 крушевачки суд одбио је тражену обезбеду за суму од дин. 405-75 но меници у овереном препису и простом нреводу са ових разлога: „Како молилац није ноднео оверен превод менице, по којој оспгурање и измирење тражи, то суд по смислу §. 200. грађ. судс. поступ. није могао узети, да је молилац законо доказао обвезност дужника;" 5.) Решењем од 6. Новембра 1896. Бр. 17.098 одбио је Нишки Првост. суд тражсну обезбеду за Фор. 235 по меници на немачком језику поднетој у препису влашћу потврђеном, а у простом преводу, са ових разлога: „По §. 377. грађ. пост. обвезаност се доказује пуноважном псправом, па како је молплац поднео п исправу на страном језику, то је суд није могао ни ценнти, а прост нреиис (?) опет није нуноважна исправа, с тога, што није надлежном влашћу нреведен и сходно аналогији т. 3. §. 187. грађ. пост. оверен." Као што се из наведених случајева види, раз■чоге за одбијањс обезбеда, тражених на основу ори-;

гиналних или влашћу оверених преписа меница са иростим преводом, судови налазе у прописима т. 3. §. ' 87. и §. 200. грађ. пост. Да су ови разлозп погрешни, доказаћемо самим одлукама Касационог С.уда, изреченим по горњим предметима. Пракса Каеационог Суда задовољава се обично нростим преводом, али ипак не увек. Јер док је Касациони Суд ноништио горња решења наведена под 2, 3 п 4, дотле је Касациони Суд решењем својим од 7. Новембра 1891. год. Бр. 8277 оснажио решење Првостепеног суда за вар. Београд од 21. Октобра 1891. Бр. 17262. При том пада у очи, да је Касациони Суд за два једнака решења Првост. суда за вар. Београд од истог дана од 21. Октобра 1891. Бр. 17262 и 17263, донео разноличне одлуке и то у кратком размаку времена, једну на дан 4. Новембра 1891. год. Бр. 8275, којом поништава решење Првостепеног суда, а другу на дан 7. Новембра 1891. Бр. 8277 којом оснажава решење Првост. суда. Разлози Касационог суда у решењу своме од 4. Новембра 1881. год. Бр. 8275., којим поништава решење Првостепеног Суда од21. Октобра 1891, године Бр. 17263. следећи су: „Кад је поверилац поднео оригиналну меницу на немачком језику, а уз то и превод њен на српски и евојим нотписом оверпо, онда је суд тај у погледу на пропис §. 200. грађ. пост. погрешно тражио, да поверилац поред ових доказа поднесе још и оверен нревод менице на српски од стране Министарства спољних послова по тач. б. §. 187. грађ. ност. у толико пре, пгго се решења овакве нрироде доносе по једностраном захтеву п што се код оригинала са преводом овереним од стране повериоца не може изводити никаква сумња у истинитост обвезе акцентантове". Слични овима су разлози Касацноног Суда и у осталим његовим одлукама. Дакле и Касациони Суд ноништавајући решење првостеиеног суда позива се на исте законске нрописе, на које се и првостепени суд позива, т. ј. на тачку 3. §. 187. п 200. грађ. пост. из чега излази, да при решавању овога нитања главно тежиште пада на саму интерпретацију ових законских прописа. У интересу једнообразности нашег правосуђа мнслим, да неће бити излишно, да изближе иромотримо значај тих законских прописа. Да је позивање Првостеиеног суда на тач. 3. §. 187. ногрешно, јасно је с тога, што се у том законском пропнсу набрајају иснраве, које се сматрају као јавне, па се у тач. 3-ој одређује, да се и „исираве страних власти у законитом виду издане и потврђене у српском Минпстарству иноетраних дела" сматрају као јавне, а ово не може стајати ни у каквој вези ; са иокренутим питањем, јер меница, која се поднОси