Branič

Број 3.

Б Р А Н И Ч

Страна 25.

вања држаоца у вршењу државинеких радња, а друга ради аовраАаја самовласно одузете ствари из државиие доеадањег јој држаоца; и напослетку, да сс ти чисто државипски сиорови расправљају просто и брзо по особеном државин ском иостуику судском. У потврду свега тога биће, држимо, довољно да изложимо најглавнија наређења о томе само неколиких страних законодавстава. 20- Аустрија. — Аустријски грађански законик садржи неколика наређења о судској заштити државпне (§. 339—348), од којих су најглавнија ова два: §. 339: „ Била државина каква му драго, нико нема права да је самовласно узнемирава. Узнемирени има ираво искати од суда, да се узнемиравање забрани и накнади доказана штета." Из овог се наређења јасно види: а) да се у опште сваиа државина (законнта или незаконита, савесна или бесавесна) заштићује од самовласног узнемиравања; дакле, да је и овај законик усвојио оно правило Римског Права: т витта робеее810Ш8 11011 пшНиш јп^еге«!: шв1:е (|иЈ8 ап шји.^е р0881с1еа1:; п б) да узнемирени држалац има особену тужбу на заштиту своје државине од самовласног узнемиравања, и то је тужба због сме тања или узнемиравања држ:авине (Вев^гаШгш1§'8к1а^е), и §. 346: „Против свпког неистинитог држаоца може се подићи тужба, како за иовраКај у иређссшње стање, тако и за накнаду штете. Обоје ће суд, после правне расправе, наредити и без обзира на јаче ираво , које би туженик на ствар могао имати." А ко је, пак. шистипити држалац, казује се у §-у 345.: „Ако ко улази силом (уј) у државнну, или се увлапи иотајпо (с1аш), лукавством, или молбом (ргесапо) и настоји претзорити у стално право оно, што му је допуштено из просте уелужности без обавезе исту услугу даље му чинити, државина по себи Незанонита и неиоштена постаје сувише још и неистинита; иначе сматра се као истипита " -— Ово друго наређење (§. 346) даје дакле држаоцу још једну тужбу, т ужбу због самовласног изгнања (липтења или одузимања) држаоца из државине , (ВевНгеп18е1;2Ш1§8к1а§е), те да се њом тражи од суда помоћ за иовраАај државине. 21. Што се пак, иридржине (1е1еи1)0 (1пћа1ши§) тиче, сви се коментатори Аустриског Законика слажу у томе, да она не ужива ту судску заштиту у случају самовласног одузимања ствари придржнику. Али пеки 1 ) од њих тврде: да се и придржина судски заштићује у случају самовласног узнемиравања. Други 2 ) пак тврде, да

1) и 2). Види ВапсЈа, ВезКг, §. 7. прим. 2.

придржина ни у овом случају не ужива судску заштиту. Разлози су ових последњих: што се у поменутим наређењима говори само о државини; што би било противуречја, кад би се одговарало за просто сметање придржине, док се трпи и ничим не казни за потпунце извршено самовлашће у случају одузимања стварп; и што за приватноиравну заштиту просте придржине уопште и нема довољно основа. Јер, ако се придржина оснива на каквом правном односу према држаоцу, нарочито ако је придржник прост уиравник туђе државине , онда је он иосредно заштићен држаоч <вУМ правним средствима; а ако, пак, придржник има каквог правног интереса у придржини, на пр. прекариста је, онда је он може очувати иосредовањем држаочевим , било што ће овај сам подићи дотичну државинску тужбу, било што ће придржника овластити, да он то у место њега учини, па с тога му и нису неопходно потребна самостална правна средства. Дал.е, ако је придржник ствари у исто доба и држалац ирава каквог на истој, те вршење тог права неопходно претпоставља држ:ање ствари (на пр. плодоуживалац, закупник), онда он, као држалац ирава, има своје самосталне државинске тужбе, да њима иосредно и придржину ствари одржи. Најпосле, придржник који је застуииик туђе држивине (на пр. старатељ, представник корпорације итд), може, у име заступљеног држаоца иодизати државинеке тужбе. А кад п| идржник ствар ле држи ни у своје ни у туђе име, већ је само у фактичкој власти својој има, онда је очевидно, да нема основа ни давати му какво год правно средство, да је у тој својој власти одржи. 22.—1. Тужба због сметања државине (ВебЉа^бгип^бкЈа^е), §. 339. — Ова тужба претпоставља ово двоје: тужитељеву државину и тужениково самовласно сметање. 23. Што се државиие тиче, она се овом тужбом заштићује без обзира на то каква је она: законита или незаконита, савесна или бесавесна. Држалац, тражећи заштпту за своју државину ствари, није дакле дужан да доказује, каквим је начином до ње дошао, нити пак судија има овде за то да разбира. Баш да је тужитељева државина и неистинита (т. ј. ма да је и VI, с!аш или р! есапо ирибављена) према неком трећем лицу, туженик не може у одбрану своју истицати ириговор, да је тужитељева државина неистииита или манљива (ехерИо тШовае р08е8810Ш8). А да ли, пак, туженик може тај ириговор или ехерИо истицати и тада, кад је тужитељева државина неистинита и према н.ему (туженику), као противнику (аћ ас!уег8апо)? Ово је спорно питање. Судска практика подржава