Branič

Страна 70.

Б Р А

Н И Ч

Б рој 7.

су тада бшш носиоди мисли о једном васељенском царству. 1 ) Тек излазећи из Средњег Века, ми ирисуствујемо формпрању идеје суверености. На првом месту оно је било изазвано стварањем тако зваиих народних држава. Било је природно да и идеје о држави и о њеној власти постану чистије, чим су се у стварном животу јавили примери солидније државне организације. Од тада суверенски карактер признаје се искључиво државној власти, и упоредо с тим суверенску титулу присвајају себи сви владаоци иоле незавнсннјн. Али у то доба не расправља се внше, као у антнчком свету, само то, коме суверена власт има да припадне, него се рас правл^а још, — п поглавито, — шта је то суверена власт, пречишћује се појам суверености, израђује се њена деФИниција. Сва радња у томе правцу крунисана је познатим Боденовим списом Бе Еери1)Нса. Теорија која је ту о суверености изнета служи и данас као полазна тачка свима покушајима да се тај појам ближе одреди. 2 ) У XVIII. веку сувереност се узима с једног новог гледишта. Нроблем пред којим се тада налази политичка философија, то је наћи сувереној власти правну основу. Држава се позива да објасни одакле изводи своје право принуђења над иоједпнцима. Све теорије тога времена баве се на првом месту постањем друштва, које се онда није још разликовало од државе. У историјском пореклу друштва мислнло се открити морално оправдањс друштвеног ауторитета. Држало се да држава право своје власти не може изводити ни из чега другог, већ из оног акта којим је установљена. Али, као даје било немогуће заћи толико у испитивање самих основа државне власти, а да ова не буде заљуљана. Међу толпким узроцима француске револуције налази се, не баш на последњем месту, и аналитичка школа Русовљева, која је била увукла у дискусију и само право државне власти на постојање. Иначе, мало је вероватно да се теоријом о друштвеном уговору, која нам је иза те школе остала, одиста успело објаснити шта државној власти ваља да служи као правна основа. Јер ето где француска либерална школа, још и пре револуције, а нарочито после ње, почиње просто да пориче идеју суверености. Невидећи начина

') В1ип18сћ11, АИдепк-те 81ааМећге, Књига VII. Гдава I. Н. 8сћи1ге, Еећгћисћ Дез ЛеиЈвсћеп 81аа1 ;8гесћЦ Књига I. Глава II. §. 16. 2 ) Сг. Е. Напске, Во(1т, ећ1е 81исНе ићег (Јеи Ве^пС <1ег боиуегатеШ. Еш1е14ип§. Бг. Н. Кећт, 6езсћ1сћ1:е (Јег б^аа^бИчззепасћаД, Књига IV. §§. 45. 46. 48.

да у теорији измири суверену власт и лична права, она мање више отворено закључује да ннједној власти не треба у практици оставити суверени карактер. Зар би такав један нокрет био могућан, да је била довољно сигурна она правна основа која је државној властн била дана теоријом о друштвеном уговору. 1 ) То су главни моменти у историјском развитку идеје сувереностн. Моја је намера да резумирам закључке који се проматрањем тог развитка могу добити. При томе отклањам сасвим питање, како вршење суверене власти ваља организовати, коме, другим речима, ваља датп владу. Ово питање није таке природе да би се могло начелно решити. Његово решење зависи од ступња културе даног народа, од његове историјске прошлости, и од других ситнијих узрока. И пошто су ту разлози опортунизма претежнији него икоји други, то је најбоље то питање оставити политичким наукама. Ја ћу дакле узети суверену власт независно од органа којима је у практици представљена, узећу је онаку кака је она сама по себи. Узета ако, она се не мења у разним облицнма владе; остаје иста у једној аутократској државн, као и у какој републици. Што се тиче начина на који је ваља испитивати, мени се чини да је најлогичније држати се оног реда, којим је, тако рећи. сама историја ишла. Пре свега треба описати суверену власт, утврдити њену дефиницију. После тога имала би да се продискутује њена правна основа. Тек кад се све то расправи моћи ће се видети колико је тачна либерална теза да суверену власт ваља уништити. I. Суверену власт, Господо, Боден дефинише као највишу власт у држави. Из тога што је највиша, он изводи да она мора бити још и трајна, властита, законнма невезана. 2 ) Очевидно је да је од та три карактерна знака само овај последњц у природи суверене власти. Кад каже да она треба да буде трајна и властита Боден не мисли ништа друго до то, да се њен вршилац не може сматрати као прави суверен, ако му она не припада на цео живот, и ако је не држи ио каком Ш8 ргорпшп. Та два карактерна знака не односе се дакле на саму власт него на њеног вршиоца; помоћу њих се не одређује

1) Нешу Ммће!, Мее (1е 1' Е1;а(; ЕтПе Еадие!, РоШ^иез е! МогаПб^ез Ли Шх-пегтете 81ес1е, студије о представницима либералие школе у овоме веку, Венијамлну Констану, Роаје - Колару, Гивоу. 2 ) Напске, ор. еИ. §§. 1. 3. 4.