Branič

Број 7.

Б Р А Н И Ч

Страна 71.

шта је сувереност; они служе једино за расиозиавање суверена у даном случају Што ти знаци представљају, тосу услови сувереногправа, а ако су ипак нашли места у Боденовој дефиницији суверене власти, то је дошло отуда што се овоме стално дешава, да сувереност меша са сувереном.') Као једина карактеристика суверене власти остаје то, да је невезана законима, другим речима, да је неогранпчена, апсолутна. Све друге одлике које с времена на време хоће да јој се у правној теорији додаду, у ствари нису никаке нове одлике; оне се све изводе из те једне основне. И на пр. наводи се да је она неодговорна, да је недељива, да обухвата све државно земљиште и све државне поданике, и каже се још, да се сувереност састоји у правној моћи највише државне власти да сама себи надлежност одреди, или у томе што се највиша др жавна власт само сама собом може обвезати. 2 ) Све је то другим речима изражена иста мисао да је суверена власт по својој природи неограничена. Неодговорна је суверена власт већ самим тим што је неогранпчена; она не би могла ни пред којом другом влашћу одговарати. а да у исто време од ње не зависи, а зависна неограниченост то је сопћ-асИсМо гп ас1јес1;о. Исто тако она би зависила од друге које власти, ако не би била власна сама себи надлежност одредити. Да се суверена власт само сама собом може обвезати, то значи да само сама себе може огра ничити; самоограничење, пак, тоје неограниченост, блаже изражена. Недељива је суверена власт за то, што две неограничене власти не могу бити; чим би биле две, оне би се узајамно ограничавале. Да она најзад не би била иеограничена, -ако се не би простирала над свим државним земљиштем и над свим државним поданицима излишно је зар доказивати, већ и за то што у таком случају не би бнла једна држава него две. Ево сада у чему се састоји небграниченост суверене власти. Она стоји изнад свију других власти у држави. Шта више, ове постоје еамо у толико, у колико их ова у покрет стави. Начин њихова дејствовања такође им је од ње прописан. У кратко, све оне свој правни разлог из ње изводе Али, важнија је она друга последица њене неограничености, коју је Боден назначио, на име да она, не само другим вла-

•) Кћега, ор сН. §. 48.

2) В1ип1;бсћН, ор. сН. Књига VII. Глава I. и III. ПоЧ/.епЛогД', 1}еи1;8с1|е8 УегГ»88Ш1§8Гесћ1; §. Н. • (у и.еговој Епсус1о|>а<1Је Дег К.-угааешсћаЛ). v. Моћ1, Епеус1ора(Цр с1ег 81аа18\п 'з8еп8сћа ^бп §. 18. ЈеШпек, Еећге уоп (Јеп Шаа^едуегћтДиидеп, стр. 1С — 36.

стима, него ни законима није ограничена. Суверена власт за цело не би важила за највишу, кад би јој радња била [»сгу.шсапа правилима која је друга која власт поставила; ова би онда била највиша. Али чим је њој самој остављено да формулише правила свога дејствовања, она не може њима бити везана, бар у томе смислу што од ње зависи докле ће их се држати. Она је у стању да их промени нсто тако као што их је и донела. Пошто је сама извор законима, то је немогуће да не стоји изнад њих. Још је Помпоније рекао да нико својим властптим законима не може бити везан. 1 ) На тај начин суверена власт искључује могућност сваке правне границе. Ипак за то, од Ренесанса још, њој се не престају изналазити ограничења сваке врсте. На првом месту људској власти хтеле су се открити границе у Божијој вољи. То је та тако добро позната теорија о божанском праву. По својој првој намени. она је имала да докаже, да власт на земљи нису установили људи, да је она створена од Бога непосредно, и да с тога владалац само Њему дугује рачун о њеној употребп. Алп, ако је та теорија с једне стране учинила владаоца независним од његових поданика, она га је с друге подвргла божијим законима. Изрека Еех 1е§'Љи8 воШиб односила се само на људске законе, на оне које је сам Еех створио; што се тиче божијих, који су долазили од једног још старијег ауторитета, он је био њима већ и за то везан, што је и сам своју власт од тог ауторитета држао. Сви браниоци апсолутне монархије били су сугласни, да владалац, и ако може све, опет није свемоћан у томе степену, да би му било допуштено владати на супрот верском моралу, у коме се предпостављало да је божија воља била изражена. Том ограничењу које је носиоцу државне власти била поставила сама апсолутистичка школа, одговарају ириродна ирава , којима је демократска школа мислила ограничити државну власт у њеној надлежностп. Прпродна права то су била црава за која се тврдило да извиру пз саме природе човекове, да се човек тако рећи с њима рађа. Она су постојала пре друштва, била дакле старија и од саме државне власти која је тек с друштвом постала. Државна власт према томе могла је мењати само позитивне законе, јер су ови искључпво њој своје постање дуговади; природна пак права !) ОагеЈа, А11[?етете8 81аа(8гесћ(; § 10. Оитр1оУ1С2, РћПоворћЈвсћеа 84аа181есћ1 § 5. 81 г Гпм1ег!ск Ро1оск, Ш81огу о( 1ће 8с1еисе о1То1Шс8 IV. А\ г е81е1 \Л г оо(11шгу \УЦ1ои§ћћу, Аи ЕхатЈиаИои оС 1ће Ка4иге оГ (ће 8Ше, Гдава VII. и IX.