Branič

Страна 72,

Б Р А Н И Ч

Број 7.

за њу су била нелрикосновена, и у толико се оиа њима налазила ограничена. Важно је утирдити ирави карактер божијим законима и ириродним иравима. Физички закони они нису, јер је њихово извршење остављено људској вољт1, а не представљају ни позитивно право, јер, стојећи изнад државне власти, они не могу своју важност из њене санкцнје црпсти. Једино г,то и једни и други могу бити, то су моралн?, начела, изражена само у две различне формуде овде у формули теолошкој, тамо у фору уди рационалистичкој. Ствар није сада у томе, да ли појединци, који у даном тренутку врше суверену вдаст, треба да се обзиру и на морална начела. И сувише је очевидно да треба. Него, ствар је у томе, да ли је сама та власт њима у правном смислу ограннчена. И онда има се приметити, да се једна вдаст никад не може ограничити чистим начелнма, него само другом једном влапшу. Да би морална начела сднста пред стављала једну законску уставу за државну вдаст, било би потребно, да постоје нарочити органи који би их тумачпли. Но, од како је ова усиела изаћи из погчињености према цркви, нико више не помншља озбиљно да подигне према државнот вдасти другу једну са задатком да штити од ње морална начела. Од тренутка, пак, кад та начела нису више нигде оличена, она су у стању обвезивати само још т 1'ого Јп1егпо. У осталоме, у њиховој је прнроди да им вршење само тако вреди, ако бива по слободном пристанку. Еао што је један Философ 1 ) приметио: Морал не изискује толико да се из весни чин нзврши, колико да се он од извесних побуда изврши. Извршење самога чина може се још изиудити, ади што се тиче побуда, нема начина да се и оне изнуде. Моралне су обвезе, дакле, чисто унутрашње природе; оне само јога једно самоограничење значе, и с тога правну неограниченост државне власти не само не исКЉ У Ч УЈУ> нег0 Ј е У нек У РУ Е У потврђују, у колико показују да су се тој власти могла наћи самоограничењ л без снољашње санкције, без принуђења у случају непокорности. Друкчије су природе она ограничења за која се мисли да су јој јавним мнењем наметнута. Резонује се овако: Има свега два начина да се наредбама државне власти прибави покорност њених поданнка. Један је употреба силе, други њнхов слободан пристанак. Први је начин могућан само у изузетним случајима, јерје увек више оних којима се влада, него оних који владају. Ади, ако је извршење

1) вгееп.

наредаба државне власти условљено слободним иристанком њених поданика, онда она није више свемоћна, онда је она ограннчена вољом оних над којима се врши, или, ако се хоће, јавним мнењем, јер у њему њихова воља свога израза налази. 0 томе код Јума имаједно врло карактеристично место: „Ништа", каже он, „не изгледа чудније онима који с философског гледишта посматрају људске ствари, него то, како дако бива да мало њих многима управљају, и како људи са слепом покорношћу жртвују своје властите осећаје и страсти онима својих управљача. Ако будемо трагалп каким је средством то чудо постигнуто, наћи ћемо да управљачи немају ни на шта друго да се ослоне осим на јавно мнење, пошто је сида навек на страни оних којима се управља. Влада се с тога само на јавном мнењу оснива, и то правило важи исто тако за владе највећма деспотске и највећма војничке, као и за оне које су најслободније и најпопуларније. Султан мисирски, или император рнмски може терати своје безазлене поданике као просту стоку, на супрот њиховим осећајима, али бар своје мамелуке или преторијанце, мора водити као људе, по њиховом мишљењу". За јавно мнење не може се тврдити као за морална начела, да нпје нигата вигае него чиста апстракција. Под јавннм мнењем разуме се увек један скуп људи, често тако велики, да је слободно претпоставити, да се и физичка надмоћност на њиховој страни надази. Ипак да оно постане државној власти правном границом, има једна препрека. Људи који у једном даном тренутку чинејавно мнење, представљају само један сдучајнн скуп. Између њих не постоје стални односи сурадње; једни за друге они људски н не знају. Свакојако ни један од њнх није сигуран у наиред, да ће га сви остали подржати, ако се власти успротиви. Самим тим гато је импровизован, њихов скуп, и кад располаже довољном физичком моћи, није је увек довољно свестан, а кад је није свестан, то је као и да је нема. Што јавном мнењу оскудева, то је да буде једно тело исто тако организовано као и сама државна власт; или бар да има своје признате органе. Одиста, кад се не зна ко је позван да јавно мнење изражава, двоуми се једнако које од толиких мишљења, која се јавности предају, ваља сматрати као оно већпне. Врло често, тек кад једна група успе револуцпјом да вдаду обори, може се поуздано констатовати да је она била тумач опгатих жел>а. Из свега тога изалази, да у најбољу руку, јавно мнење може само још једну врсту моралног притиска вршити на владу;