Branič

Страна 116.

Б Р А

Н И Ч

Ерој 9.

оне би погазиле једно иозитивно право своје државе или међународни трактат. 1 ) Касациони суд имао би за дужност да уништи одлуке првостепених и апелацноних судова, ако Ои ови погрешно или никако аплнцирали страни закон. Али, ако домаћи закони не налажу примену туђих закона, онда се не може казати да је суд, који би рђаво протумачио један такав за кон, или који би пропустио са свим применити га, погазио какав позитивни закон: он је установљен да суди домородцима и да примењује земаљске законе. За Касациони Суд, погрешно разумевање или примена странога закона било би само једно фактичко иитање ^иевИоп <1е у које он не би, по својој надлежности, могао улазити. 2 ) Разуме се сада, да се државе труде да правила међуиароднога права санкционишу својим домаћим законима, како би странци могли бити сигурни да судови земље неће одбацити њихове сопствене законе. 37. Не мање је погрегаан систем овај са гледишта међународнога права. У својим узајамним односима, државе се находе у истом положају у коме су били људи док је трајало екстра-социјално доба. Може бити ово није постојало, али ми можемо да га себи представимо. Као год што су вандруштвени људн били једни од других независни, као год гато између њих није било другог права до права јачега, тако су исто и државе потпуно самосталне и у њиховим односима последња реч припада јачем. Из овога следује да, пошто су закони манифестација суверености, и пошто су они донесени у интересу самих чланова државе, то ова нема никакве обавезе да туђе законе на своме земљишту поштује. „Сва дејства која страни закони могу произвести на територији једнога народа апсолутно зависе од изречног или прећутног пристанка овога народа. Једна држава, будући необавезна да дозволи на своме земљишту примену и последице туђих закона, може, сумње нема, одрећи им свако дејство на овом земљигату. Законодавци, државне власти, судови и аутори, допуштајући апликацију страних закона, управљају се не по некој обавези чије извршење не може да се захтева, већ једино по обзирима узајамне користи и пристојности између народа (ех сотЈШе, о1> гесјргосат пИНШет)." 3 ) Кад модерне школе признају странцу ираво на његове законе, оне треба да покажу у чему лежи санкција тога права Ако је право лишено санкције, оно нема практичне вредности. Право

1) Г,ате (а аои соигз) 2) РоеИх, 1;. I. р. 34. 3 ) Гое 1х зр • сН р. 21. 22.

над чијим извршењем никаква сила не бдн није никако право. Каква је то сила која би државе наморала да у своме саобраћају извесна начела поштују? Нема друге силе до побуде, чисто моралнога карактера, да се не чини оно што се не сматра као право по позитивним законима. Остаје, дакле, као једина санкција овом араву нових школа сила , која се утврђује ратом , а право које је силом санкционисано долази у област теориских, да не кажемо илузорних, права. „Међународно јавно право није потпуно право. Истина, по природном праву, пошто у односима између народа као и између појединаца постоје извесне дужности, разумљиво је да повреда неких од тих дужности треба да буде кажњена. Али, чак и у случају у коме су, било на основу општег и прећутног споразума између народа, било на основу уговора интерна ционалних, ове дужности постале предмет неке врсте међународног права, повреда њихова не може се казнити, пошто између народа нема иозитивног кривичног права. То је с тога што казна може доћи само од неке више силе, а у сфери мећународнога права такве силе нема. Санкција овога права јесте рат, то јест одбрана или освета." 1 ) Јасно је, дакле да над државама, самосталним, независннм једним до других, не стоји никаква власт која би мотрила на то да се оне тачно владају но правилима која правичност и здрав разум диктују, већ се мора оставити њиховој слободној вољи да тим правилима важности прибаве. А кад се има на уму да су сви народи и сувише жељни да у прогресу, који појединцима доноси све веће благостање, не застану и да је прогрес, ако не немогућ а оно врло спор без добро развијених интернационалних односа, онда је појамно што начела која треба да регулигау односе страних држава налазе, у њиховим узајамним интересима, санкцију која, и ако у чисто теорпском стању, опет даје ре зултате са којима можемо задовољни бити. §• н. 38. Теорија статута прокламовала је као начело да закони једне државе не могу имати дејства ван њених граница. Ово начело примењивали су они не само на јавна, већ и на приватна права. Они су мислили да се сви закони тичу државне организације, да су они манифестација независности народне и да с тога они не могу имати важности само на територији државе у чијем су интересу донесени. Изузетак 1) ваггаиЗ, Ргет Зе ДгоИ сшшпе!, р. 13.