Branič

Број 9.

Б Р А

Н И Ч

Страна 117.

био је одобрен само за извесна приватна права, личне статуте. Начело ово не почива на здравој основи. Истина је да сви закони у једној држави произлазе од оне власти која је призната као суверена. Није погрешно казати да суверена власт налази свога израза у законима и да ови само из ње проистицати могу. Али, ако је тачно рећи да су сви закони једнаки кад се има у виду њихов извор, нетачно је тврдити да су сви закони једне исте прнроде и једног истог дејства са гледишта односа које имају да регулишу. У држави се разликују два живота: државни и приватни. У државни живот стичу се заједнички интереси појединаца, и закони који га уређују зову се јавни За њих се с правом може рећи да се тичу организације државе и њене независносги, Приватни живот човека то су оне манифестације његовога физичког и умног активитета у којима је само он заинтересован. Ни уређења државе ни њене независности не тиче се на који ће начин појединци своје приватне интересе удесити. Из тога разлога и допуштено им је, под извесним ограничењима, пољесвојих личних интересаобра ђивати како им се то најбоље допада. Из овога објашњења излази да је погрешно поставити као правнло да извршење страних закона компромитује државну самосталност, као год што би било погрешно обрнуто начело, да се сваком страном закону без разлике може признати важност. Овде се мора правитп разлика између јавних ирава која се, служећи за основ друштвеном уређењу, не могу распростирати и ван граница, и ириватпих ирава која, за то што не стоје у вези са помепутим уређењем, могу без опасности добити примене и у туђим државама, наравно у колико она не би реметила њихов јавни поредак. Остаје, према томе, као утврђено да су закони из области приватнога права екстратериторијалне природе, изузев само неке који, с тога што су противни јавном поретку, морају бити, као и јавна права, класирани међу територијалне законе. Погрешно су стари аутори делили прпватна права на стварна и лична, јер тај Факат што један закон има за предмет ствар никако не значи да у њему треба видети неко „манифестовање државне независности", и да услед тога његову важност треба збити у границе само једне државе. Истина, међу овим правима има и таквих који су донесени у општем интересу друштва и којима се не смеју претпоставити страни закони. Али, то је изузетно; већином закони који уређују ирава на ствари имају за циљ приватне интересе а не јавне.

С друге стране, нека права се искључиво тичу правнога стања лица и њихове способности, па опет им се не сме признати важност ван граница, за то што би рушили јавни поредак државе у којој се њихова примена захтева, Међу тим, по теорији статута, закони искључиво лични били су екстратериторијадни, па, дакле, и онда ако су јавном поретку били противни, који на сваки начин интересује организацију државе и њен суверенитет. И тако је стара теорија, поред све своје претераности у одбрани независности државне, ову оставила без заштите баш тамо где није требала, доказ колико је њено начело погрешно било. Погрешна начела воде и погрешним последицама. У < сталом хаос који је код старих правника владао, кад је требало на основу постављенога критеријума одвојити стварне и личне статуте, утврђује у обилатој мери несигурност њиховога система. Није нужно да овде понављамо оне многобројне противуречности у решењима сукоба закона на које смо наишли код старих правника.') 39. Закључак је тај да теорију статута, у колико она поставља правила за разликовање територијалних закона од екстратериторијалних, ваља одбацити, а усвојити систем овај: да сви закони из категорије приватних права, имају, у принципу, екстратериторијалну силу, а само онда ако би њихова примена доводила у опасност јавни поредак треба пм ту важност одрећи. Са гледишта приватних права, образовани свет саставља једну општу заједницу у којој свима људима ваља признати слободно уживање тих права, на основу њихових дичних закона; општу заједницу којој би недостајало јединство у приватном законодавству, пошто се појединци, у саставу једне исте државе, покоравају законима често различним од закона других држава, До овога резултата дошла је и италијанска нова школа. Само, ми миелимо да се не може екстратериторијалност приватних права објашњавати њиховим личнум карактером. Сви закони су донесени у интересу лица, како они који се тичу друштвенога уређења, тако и они који регулишу приватне интересе. Интереси су ови интензивнији, али је круг њихов ужи: они се тичу само једнога или извесног броЈа појединаца; опште друштвене ствари не интересују непосредно држављане, као ствари личне, али је за то број заинтересованих већи. Са ове тачке гледишта, колико је тачно казато за приватна права да су лична, да иосто]е у ко-

1) У новаје време теорију статута прихватили еу одличкл пиеци, као ГоеНх, Аићгу 'Л Каи, 1)то1отк>е, ВаиЉу-1<аеап(;шепе.