Branič

стр . 24.

б р а н и ч

крој 1.

Не изиграва ли се на овај начин и изречна воља уговорача и смисао закона? Уговорачи хо)>е и кажу једно, а намеће пм се нешто друго. Закон пзречно каже само за, обезбвђење надлежан је суд места, где се покретна ствар налази, а то се друкчије тумачи, па се у његову надлежност трна и пресуђење спора. Из ово неколико примера, види се, да се надлежност на основу разлога одељења Касационог Суда може увек изиграти, јер сваки суд по §. 37. грађ. пост. мора одобрити тражено обезбеђење, кад год новерилац само навсде, да се имање налази у кругу надлежности суда, без тражења доказа и без обзира на то, да ли је то заИста тако или није. А да је законодавац хтео, да се надлежност може одређивати но вољи овога или онога, он не би у §. 34. грађ. ност. одредио уговорену надлежност као мородавну, као п надлежност по месту домицила туженог лица у §. 28., и не би чинио разлпку на надлсжпост суда за обезбеђење и надлежност за спор, већ би то све у једно снојио, пошто по разлозима реченог одељсња Касацпоног Суда излази, да је то евеједно, јер је по §. 37. грађ. пост. сваки суд, који одобри обезбеђењс (а то мора сваки суд учинити, кад се наведе да је имање у његовом округу) надлежаи н за спор. Са свега овога долазим до закључка, да је мишљење одељења Касацпоног Суда погрепшо, и да суд, који би своју иадлежност за пресуђење спора базпрао само на §. 37. грађ. пост. није за то надлежан, већ само за обезбеђење, а за спор да је иадлежан или суд домицила туженога (§. 28.) нли места испуњења уговора, или места закључења уговора (§. 34.) оспм носебних случајева из §§. 30., 32., 36., 40. 43. грађ. поступка. Београд. Раф. Финц, адвокат.

Да ли општински судови изви-ђају и суде „просто" или „по закону?" У Србији, сразмерно према броју грађана појединих општина, врло су честа појава снорови код општинских судова. Има општина, велико-варошких и варогаица, где ови спорови „цветају". Овде мислимо на спорове при-