Branič

стр. 158.

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 5.

законик, као несавремено, на су, према савременој потреби. прпроди и функцији менице чак и израдили, на са свим другој основи, ново позитивио меиично право, које се у свима правцима у многоме разликује од фраицуског ..('о(1е с!е Сотшегсе", — с тога, дакле, и ми налазимо, да је мигпљење немачких правника у овом пигању са гледишта теорије, као савременије и правилније и целисходније од мишљења фраицуских правника. Јер то, што је миптљење немачких правпика у теорији узето као правилно и од стране немачког законодавца; и то, што је мишљење немачких правника било довољно јако и убедљиво и за правиичке теоретичаре и ирактичаре у АустроУгарској, Хрватској и т. д. 1 ) у земљама, дакле, где су правни појмови боље нормирани, него ли код нас — све то утврђује нас у уверењу, да су немачки правници и теоретичари и практичари озбиљно водили [»ачуна о томе, које је мишљење боље и целиеходније. IГа кад су они нашли да, према њиховим много бољим културним, друштвеним и морадиим особинама, треба, ради боље сигурности и јачег промета, унети у позитивио право: да ова клаузула нема преношљив карактер, већ да везује само онога, који се њоме тако обвезао"' — онда, велимо, било би и сувише смешно истицати се над једним законодавством и мишљењем једие тако научно-ауторитативне државе, као што је Немачка, кад знамо, релативно према њој на ком ниском ниво-у стоји данас код нас писменост, правна свест, обичаји навике, јуриспруденција и т. д. што све утиче на решавање овога питања. До скора, изузимајући само Београд, менично право имало је слабу примену код нас у Краљевини Србији. С тога ваљада и само познавање меничнога ирава код наших правникн било је пеома жалосно. Кад год би се појавио какав спорни менични случај, увек бн задавао тешкоће, пошто се услед слабе примене меничног закона,, никад није схваћао прави појам о меници, њеној природи,. строгости и т д. него се увек у таквом случају прибегавало, у недостатку меничнога знања, сличним случајима грађанскога п])ава. Нећемо се иребацити, а за то имамо искуства у својој сопственој пракси, ако потврдимо, на

1) А тако третирају ово питање и аакони: скандинавски, талијански, који у опшге не допушта ову клаузулу у чл. 809. Д-р. Врбанић.