Branič

г.рој 6.

б р а н и ч

стр. 187.

зграда од маторпјала. који народни Живот дај.е, уз сарадњу ио<!ебних идеја и начела, који у средини народа владају. Ето у том смиелу углавном имају се разумети тежње, како друштвених осннвача, тако и осталих свију његових чланова. У том правцу нмају се кретаги како љихов научни рад тако и ток њихових агитација. А сад да нређемо на говор г. Рајнбабенов. Он додирује ону област кривичног права, која је у нркос томе, што је до сад на њој много рађено, увек још непотпуна остала: шта је циљ казне, а шта мерило казне, какав однос треба да постоји између казне и противнравног дела, за које се она одређује? У отаџбини „историјске школе" мора се све са историјским посматрањем отпочетн, па је за то и говорнпк огпочео са историјеким погледом на казну, њен цпљ и мерило њеног одређнвања у прошлости. Првобитни је карактер казне потиуно прнватно-правне природе. Човек нападнут и повређен у својој личности или у свом приватном интересу, самом повредом овлашћен је, да од повредиоца тражи накнаду путем противнанада — освете. Друштво још ни.је свесно свога позива, оно не појима, да злочинац наиадима на приватне интересе поткоиава у исто време и темељ друштвене организације, с тога га и не дира, но га оставља поврсђеном, да се овај са њиме путем насиља обрачунава. Казна нема карактер казне — нпје индивидуална; место кривца, трпе и страдају његови сродници или суплеменици. Непрекидно понављање напада и противнапада ствара све већу и већу провалију између обоотрано повређсних лпцау својој личиости и својим правима, тако да је продужење мирног живота постало са свим немогућно. Ето. тако је било нрвобитно стање казненог система. Оскудица приватне свести о циљу н мерилу казне, као п једностраност њиховог Одређивања од стране заинторесоваиог парничара, покренули су друштво на интервенцпју: друштво одузима од нојединца „право кажњења" и ствара га јавном установом. Појединац више не прибавља себи сам накнаду за повређено нраво, но му је прибавља друштво путем јавних нрпнудних мера, Повреде приватног права и нраватног интереса не сматрају се као нешто са свим за друштво индиФерентно ; у нротивправној вољи кривца, гледа се једна онасност за друштво и његово одржање, е тога се иста свима превентивним и депресившш мерама сузбија. Као циљ казне јавља се дакле накнада — Уег^сИип^ при-