Branič

број 20.

б р а н и ч

стр . 717

— лична права су, као и њихов субјект, човек, света, неотуђива, незастарива, неирикосновепа. Из тих се истих §§-а види и то: да су и имовинска права човекова света, незастариви, неотуђива, неарикосновена по праву (<1е јиге), ачи не и по закону (с1е 1е^е), јер су интереси целисходности, интереси јавнога мира, интереси економски, интереси општи, императивно захтевали, да се имовинска права изузму из стеге (ех1ха сотсгсшш), и да се аусте у јаван иромет (111 сотегсшт). Слободно располагање својим имовинским правима јесте у исто време и манифестација највећега права човекова — манифестаг^ија слободе. „ Своја ку%ица, своја слободица и — вели и исповеда нат народ кроз своју пословицу, а ту је истину познавао и законодавац, кад је законе писао. Да се удовољи томе начелу, настаде у закону неотуђивост , неггрикосновеност особних — личних права и отуђивост имовинских права. Дакле онај исти приицип, који је диктовао неотуђивост првога, диктовао је у исто време отуђивост другога права; јер би без тога оетало окрњено главно начето: слобода човекова. Што су за човека душа и тело, то су за право институти: неотуђивост особних — личних и отуђивост имовинских права. Да је законодавац водио строга рачуна о овоме принципу, видн се отуда, што је и за „ирестанак арава и обвеза " (Аустр.-хрв. §§. 1411. —1450.; срп. §§. 882. до 921.), као год и за: „ иостанак, стечење и обдржање ирава и обвеза " поставио исте принциае, а то су: 1). воља странака; 2). последња воља; 3). судчева изрека; 4). закон. (Аустр.-хрв. §. 1449., срп. §. 914.). Где дакле не говори воља појединца (уговор, тестаменат), ту говори воља општа (суд), односно закон. А пошто је закон сам по себи израз наше опште воље, то се у њему и налазе све сами принципи опште воље; све сами принципи здравога разума; све сами принципи: ирава, иравиг^е, и ■целисходности. Бага ово последње ноглавље, као да хоће да се највише нриближи начелу озлоглашене целисходности из јавнога политичкога права — ну с обзиром на предмет,