Branič

ст^. 716.

бРАбИЧ

ВРОЈ бО.

4) Застара спада у права, у иривилегије ириватних особа , којом се приватни могу, а не морају користити (§. 1501; §. 949.). 5). Застара је институт јавног права, те ко хоће њоме да се користи, може то учинити само у границама законом опредељеним. Повишавати или умањивати рок застаре путем приватних уговора пије слободно; т.ј. такви би уговори били ништавни, невредећи; сматрали би се, као и да не постоје. (Аналог. срп. §. 843; аустр. §. 1371). Свако противно мишљење о значају овога параграфа не вредеће је, при свем том што неки правници мисле, да се не сме дужи рок уговорити, а краћи да сме; јер то не стоји. — Нека само прочитају боље ову законску одредбу, па ће се и сами уверити, да се не сме рок застаре ни повећавати („на дуже време уговорити ни умањавати („не може се застаре одреЛи и ). (Ат^итепћпл а тајоп а<1 ппнив). VIII. „ Пробни камен и за наше тврђење на несумњив је начин истакнут у аустр.-хрв. §. 1484. и §. 1471., а у срп. §. 930; јер ту законодавац изрично вели, да се првој страни не може натурити застарелост, нити се другој може признати досјвлост (ивисарГо), н ако је протекло опште признато време од 30 по аустр .-хрв., или 24 године по срн. грађ. закону — ако се за то врвхме није испољила била на видљив, несумњив начин колизија (еукоб) између права обеју заинтересованих страна. Законодавац дакле тражи, да се опроба импулс обеју 'заинтересованих, ратујућих страна, па из тога да изведе закључак. Ако се та прилика није дала кроз ови^ 30 односно 24 год. — онда о застари и досјелости не може бити речи. То исто хоће да рече §§. 1493.—1497., српски §§ 941. —945., тим пре, што овај последњи параграф у оба закона изрично тражи и реч и дела од обеју заинтересованих, зараћених страна, па према томе и закључак доноси за .једну или за другу страну. IX. У аустр.-хрв. §§. 1458. и 1459., срп. §§. 22, 200; 35; 925; 934 законодавац изјављује, да је човек као такав — свето и неарикосновено бкЛе. И сва особна