Branič

бро.т 20.

Б Р А Н И Ч

стр. 721.

пари, 1 ) али било би неисп[1авно, кад би непокољне ус.гове зајма сматрали под свима околностима као зеленаштво, јер што је у једном случају неоправдано глобљење дужника, то иостаје у другом случају нужиа мера за повериоца. У колико је гора нужда и положај државе, у колико је мањи њен кредит, тим је више оправдано тражење њених поверилаца за обезбеду и премије. Тражити од повериоца, да од овога одустане, значи искати од њега пожртвовање, које у новчаним н кредитним стварима није уобичајено и које би можда платио својом властитом пропашћу. Сравнење, које је учинио један француски финансијски писац између државе, која је дошла у нужду, те узима зајам испод пари, и распикућа-сикова из отмених породица рама више, него што је то код сравнења у опште дозвољено Нити је распикућа сваки дужник. који дође до нужде ; нити је зеленаш сваки поверилац, који се обезбеди нротив губитака. У до сада епоменутим случајевима задужења претпостављено је, да је позајмлЈивање капитала од стране поверидаца драговољно. Но државни дугови могу под извесЈгим претпоставкама бити и у виду принудног зајма. Такву принуду може држава вршити само према својим грађанима; с тога се принудни зајмови могу дати на упис само у својој земљи. Такви су зајмови расписани нарочито крајем XVIII. века у разним европским државама и то често изреком на место пореза — ратног пореза. Са гледишта драговољног или принудног позајмљивања делимо често државне дугове на драговољне и принудне. Друга подела државних дугова, која је у неколико сродна са сада поменутом, и која је нарочито у почетку нашег века омиљена била код теоретичара, односи се на спољне и унутрашње дугове, према томе, да ли су др-

!) Неки писци не привнају у опште ову аналогију. Види Бдунчлија (А11&. 8*аа*81-есћ(; 7. кљ. гл. VI, државни кредит) : „Особина је тих државних уговора та, да се вакони о лихви (вухрру) на њих не примењују. Ако се дакле државним повериодима обевбеде веће камате, него што се од приватних дужника тражити могу, или ако они мање уплате, него што је номинална вредност обвезнице, то опи нс одговарају за лихву ; јер држава је тако моћна сила, да би Оило нерааумно, њу сравњивати са сиромашним приватним дужником, који је нужде допао, и заштитити је законодавством од немилоср^а аеленаша. Ирава је опасносг у овом случају унраво на противној страни, а на име да држава не употреби у будуће своју моћ на штету поверилаца".