Branič

БРОЈ 2.

Б Р А Н II Ч

СТР. 55.

Што ово напомиљем, узрок је тај, што међу нашим правницима има и таквих, који никако не могу да се ослободе од предубеђења, да је између деда и унуке прекинута веза наслеђивања услед преране смрти њеног оца, и да баш због тога она не може да се постави на исти степен, на којем се налази син оног покојника чије, имање има да се наследи. Бојим се дакле и сенке од помисли да икодправа представљања ваља водити рачуна о каквом наслеђивању макар и права на наслеђе између унуке и њеног прерано умрлог оца. Јер, и ако се репрезентант јавља фиктивно као репрезентирани, опет за то, у само1 ствари, он не наслеђУЈ е репрезентанта у правом смислу те речи, него се само уздиже на ближи степен сродства према покојнику чије имање има да се наследи. Право иредстављања је дакле, у извесном иогледу више, него ираво наслеђа, па с тога и налазимо у свима уџбеницима и свима коментарима грађ. права утврђене ове консеквенце: 1., да репрезентант може представљати и онога, чије јенаслеђе одбио; 2., да потомак може представљати и онога свог претка, односно чијег је имања оглашен за недостојног; и 3., да репрезентант не одговара за дугове онога кога представља, него за дугове покојника чије имање наслеђује, наравно ако се наслеђа прима без пописа. Свега тога не би могло бити да се репрезентант сматра као наследник репрезентиранога, а право представљања као ираво наслеђа. А кад смо све то видели и све то утврдили, онда нам се не може на име него да деФиницију права представљања узмемо од речи до речи онако како ју је поставио чл. 739. Соде Ст1. Према томе: Право представљања је законска фикција, чије се дејство састоји у томе, што представник улази на место, степен и право репрезентанта. У случају који овде третирамо, сановица представља свога умрлог оца; она дакле улази на место, степен и у права тога свог оца у погледу на наслеђе по-