Branič

број 4.

б р а н и ч

стр . 157.

3. „Судећи по исказу на протоколу саслушања од 9. Децембра 1894. Бр. 16.622. Савет је мњења: да је оишужена Каша била ири свесши за време испиша Пошто ово мњење није ни у чему изменило доказну снагу признања оптужениде, Апелацијони Суд нонова одобри првостепену пресуду; а то се утврди и решењем Касационог Сз^да. У представљеном случају старог правосуђа, Народњи је Суд дошао предузетом истрагом, само до површног, или боље рећи Формалног ресултата. Оитужени је признао извршено дело, правдајући се да је то само несрећни случај без повода. То је признање узето као потпун доказ свесне радње. По њему је констатовано намерно убиство. Затим, пошто није било никакве сумње о оствареној преступној вољи, изречена је пресуда, да се оптужени казни смрћу. На томе је свршена ствар, јер нема трага о ублажењу казне помиловањем. Дело је дакле расправљено, без оцене психичне стране оптуженикове, тога неизоставно нужног услова, за констатовање казнене одговорности. Данас, правилну расправу овакихпитања, руководи само тачна анализа догађаја. Њу, у првом реду условљава свестрана- оцена интелигенције, и душевног стања оптуженикова, ио наслеђеним и прирођеним особпнама. Можда би се таквом истрагом и овде, као у приказазаним доцнијим случајима, дошло до истоветног осведочења, да је оптужени Милутиновић извршио злочино дело, као умно поремећен. Овако, без оцене меродавних чињеница, остао је необјашњен узрок догађаја, и оптужени је платио главом као крив и потпуно урачуњив; и ако нису истраживани докази о тој урачуњивости. Наше старо правосуђе, као што видпмо из наведеденог примера, није располагало научним средствима, ни довољном спремом својих судија, за опажање и констатовање стања, које је данас познато у науци казненог права под именом „тваша бссиПа" (прикривено лудило). Алекса С. Јовановиб

—<о>>— -