Branič

БРОЈ 6.

Б Р А Н И Ч

СТР. 265.

њиме постављени (чл. 33 устава). У већини других монархија њему је дано право да бар један део чланова Горњег Дома он избере. 45 ) Али у свима тим земљама његово је право постављања подведено под извесне услове. Првије, и најважнији услов, да владалац никоме не може чланство у Горњем Дому друкчије дати него на цео живот. Он поставља чланове Горњег Дома, али нема права да их смени. У томе одиста нема ничег необичног. Чланови Горњег Дома који би стајали под вечитом претњом отпушгања убрзо би постали исто онако зависни од шеФа извршне власти као и други чиновници. Како би онда они могли вршити једну од главних Функција једне скупштине, ону која се састоји у контролисању владе? Такво потчињавање законодавних органа шефу једне друге власти било би, у осталоие, у највећем степену противно начелу поделевласти, које захтева да органи разних власти буду између себе што већма независни. И најзад, кад би владалац био овлашћен да мења једном постављене чланове Горњег Дома, свака би нова влада наваљивала на њега да промени оне међу њима који би јој могли бити опасни. Свакој промени владе следовала би мања или већа промена у личном саставу Горњег Дома, док не би министрима сасвим прешлоуруке право да постављају чланове те скупштине. Министри би се, н^равно, на првом месту руководили партијским обзирима, и у једном Сенату под њиховим утицајем образованом лична би заслуга исто тако мало изгледа имала да буде заступљена, као и у једиом Сенату који би из избора произилазио. Други услов за који је везановладаочево право постављања, то су квалиФикације које се од сенатора законом изиекују. Овим прописивањем квалиФикација владаочево право постављања није ништа повређено. Под тим правом разуме се само слобода у избору личности; што се тиче спреме која је потребна за вршење једног звања, она није тако субјективна ствар да се не'би могла унапред законом одредити. Данас су ретка та места у државној служби која би владалац

45 ) Пруски закон од 7 маја 1853; баварски устав, VI, 2; саксонски вакон од 3 дедембра 1868; виртембершки устав чл. 12.4; баденски устав чл. 27; ауетријски закон од 21 децембра 1867; мађарски закон од 1885; шпански устав чл. 22; португалски устав чл. 39 фагеа4е, ор. еН. I).