Branič

стр . 278.

врае1ч

број б.

ставља; а међутим сведоџбама сведока Милоја Ђорђевића, Адимпија Марковића и Луке Петровића утврђено једаје опт.';Живко пред њима казао, како новац по овој спорној обдигацији није дао самоме дужнику у свом дућану, већ је исти послао у село преко свога момка. 4, што је дужник ове дажне облигације, у времену кад је иста написана, био под истрагом и у притвору код начел. ср. посав. и затим према извешћу првост. подунавског суда од 12. јан. т. г. Бр. 473 исти је Павле био у судском притвору од 8. маја 1893. т. ј. од када је спроведен од пом. начелника, па до 31. ист. мес. Из свију ових околности јасно се даје извести, да је опт. Живка изговор, да није знао да је ова облигација лажна, неистинит, већ напротив, да је ово знао, што сејош поткрепљује и том околношћу што опт. Живко и овако према његовом представљању необавештен о стању свога дужника Павла, није тражио наплату по својој облигацији, кад јој је рок за исплату протекао, а то је 1. новем. 1893., већ тек је после пунихдва месеца тражио за овај дуг интабулацију на имање дужника. Према свему овоме дакле суд налази, да је опт. Живко лажну облигацију са знањем употребио, јер исту није примио под онаквим приликама и околностима, под каквим би морао бити потпуно убеђен у исправност облигације, па у томе преварен, већ на против. У осталом суд сматра, да кад неко у користољубивој намери употреби дажну исправу, тим самим створио је себи кривицу предвиђену и кажњиву у §. 147. крив. зак. и осталим одредбама, које о томе говоре, а на оптуженоме стоји терет, да доказује и ако може да докаже ; да није знао да је лажну исправу употребио, а голом казивању оптуженог не може суд никакву веру поклањати, јер кад би се таква вера казивању оптуженога могда иоклонити, онда неби никада могао бити осуђен неко којина пример протури или покуша протурити какву лажну човчаницу, па затоузет на одговор, он без икаквих других доказа у својим наводима каже, да није знао да је новчаница лажна. Не може суд усвојити ни оно мишљење у примедба изнето, што се тиче опт. Тодора Терзића. Не стоји то, да је он као ненадлежно дице потврдио невредећу исправу, те према њему да она као таква не може остати с тога, што је истрагом утврђено, даје он својим потписом потврдио лажну облигацију, те према томе да је имао учешћа у прављењу лажне облигације, а са свим је равнодушно, да ли је он био надлежан за потврду