Branič

стр . 300.

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 7.

хватајући ту задожно и наследно право, а у др-угом одсеку издожена су лично-стварна права под којим се изразом разуме облигационо право (са брачним имов. правом). у треЛем делу изложене су одредбе које важе и за први и за други део. Основни појмови око којих је цео систем српског грађ. зак. и аустр. зак. сређен, јесу лице и имовина, дајући овом последњем појму тако широк обим, да све остале делове приват. права обухвата. Тим ширим схватањем појма имовине разликују се оба законика од италијан. грађ. зак. УУаИег, Епеус1., § 118. — РПопиш-ОгиеШ, Епсус1. § 27. — Наипои, у Кеуие сгКлсЈие (1е 1е§1з1. е(; јипзрг. XVI, 1877, стр. 373 и даље). Неки писци, као Аренс (у Холцендорфовој Енциклопедији 3. изд. стр. 50, 57), а за њим Пеиере (Ререге, Е псгс1оре(Иа е Ме(:ос1о1о^1а (1е1 сИпШ), КароП 1878, стр. 114, 2164 издвајају из приватног права установу породице, осим наследног права, и мећу је, заједно са неким другим облицима удруженог начина живота, у засебну грану права, коју овај други назива иривашно-социјалном. Али, ако узмемо у обзир, да је за ириватне интересе, по самој природи, тежиште и покретач у породици, онда нам таква подела изгдеда неоснована или бар непотребна. Италијанско приватно право излаже се у грађ. зак, од 25. јуна 1865 и тргов. зак. од 31. октобра 1882. Овај последњи закон сиецијалан је закон, а не изу.зеИе од општег грађ зак. У изворе приват. права ваља још рачунати и оне специјалне законе, који се тичу приватних и трговачких односа, обичаје у границама законом утврђеним, а и оне одредбе управног права које имају везе са приват. правом. Српско приват. право изложено је у опште у грађ. зак. од 25. марта 1844 и трг. зак. од 26. јануара 1860, а уз њих додазе и сви они извори, који су споменути у претход. тачци. ГЛАВА ПРВА Лице и лична права §. 32. Природна лица. Човек, као субјекат права, зове се лице или по способности за то личносш. Основ личности лежи у човечијој природи, т. ј. у томе, што човек има слободну вољуишто има свој сопствени смер. Али, по што се само у друштвеном сажићу изражава сдобода воље и постизавају људски смерови, излази да само у друштву човек постаје лицем. Појединац, индивидуа сама за себе сасвим одвојена од сваке заједнице у животу, губи то својство, јер јој недостаје