Branič

број 7.

браннч

стр . 301.

могућноот имати права. Бити дице, имати личност, не значи само имати снособност за права, већ и способност за дужности; ова двогуба способност одговара двогубом задатку, што га човек има у друштву, где се он јавља према себи самоме као смерауједно према другима и друштвеној целини као срество. Способност права по себи обухвата и способност обвезе и обратно; према томе, биће које би имало само права или само дужности било би противно појму личности и људског бића. Реч лице (регвопа) од свог правог значења индивидуалних, карактеристичних црта човечије Физономије, добила је у преносном смислу значај својстава која разликују човека у погледу права: регвопа ез1 ћото вШи сгтИ ргае(Шиз. Ово значење, у осталом, није увек строго одржавано у римским изворима, где се неки пут примењује назив лица и на робове: ОЈ§. 5. 16, 215: 1п регвопа аеггг Љттит■ — 17, 22: 1п регзопат не/пхпет пи11а се<Ш о1ИдаИо (8а\'10'пу, цит. дело II. §. 65). Теорија о урођеним иравима, која се развила у последња два века, има ту добру страну, што сматра личност као нераздвојно својство човеково, али падау грешку, што не сматра друштво као нужан услов за њено постојање, поред тога, што је у отвореној опреци са принципом који сва права изводи из уговора (Испор. Тгепс1е1еп1>игд цит. дело §. 88). §. 33. Из појма о личности излази у позитивном праву појам о чравној сиособности, која се мора признати свима људима, ма какав био њихов природни или грађански положај, баш за то што је личност нераздвојо својство човечијег бића. Начело је данашњег права, да грађанска личност треба да се идентиФикује са природном; због тога, данас немају више вредности они физички и социјални узроци, због којих се у прошлим вековима одрицала грађанска личност једномеделу човечанства. Правна способност обухвата два ступња, уживање и вргиење права: прво је способност ирава, у ужем смислу, а друго еиособност делања, акције. Ово разликовање нема само теоријску ; већ и практичну вредност, пошто има лица којима је дато уживање права, али га не могу вршити, док је код других, која ма да могу вршити права, способност ограничена, услед неких особених односа. Римљани су разликовали три степена способности: в1а1ив ИдегШНз, з(а(из сли11аЦз и з1а1из јатШае; у вези са овом троструком поделом, имали су тахгта, тесИа и ттгта сарШз скттиИо. Прва се односила на губитак јиз ШеНаИз (зетг на супрот Шегг- ма), друга јг<з ст1а1Г8