Branič

број 10.

б р а н и ч

стр. 449.

Према томе на њих се не може нн односити горње законско благодејање. Из израза : „главно занимање земљорад" види се још и то, да је законодавац имао намеру, да горње благодејање да само онима, који земљу раде а не и онима који добивају ренту са земље. Мислимо да је излишно доказивати, да су приход од земљорадннчког рада и рента од земље, два различна појма, два засебна економска чиниоца и да је та разлика била јасна и нашем законодавцу, због чега је баш и изабрао горњи израз. Да се горње благодејање односи само на оне, који раде земљу види се из III. одељ. т. 4. а) истог §-а, где се вели: да земљеделац може задужити три дана од наглавице: ако бн се налазио у нужди због каквог елементарног случаја, као што су: поплава, пожар или неродица или ако би му стока угинула или би му потребовало новаца, да семе за усев купи и т. п. Да би смо наше мишлење поткрепили и с друге стране, ми ћемо у кратко изнети историски развитак поменутог законског наређења; и тако користећи се и исторнским елементом логичног тумачења, који стоји у тесној унутарњој вези са поставком и израдом закона, још ћемо боље доказати основаност нашег мишљења. Поменуто законско наређење не јавља се први пут у грађ. суд. пост. од 1865. Оно је ранијег датума и од самог поступка. Првобитна основа овом наређењу налази се у указу Кнеза Милоша, који је издат у Пожаревцу 29. Маја 1836. № 2118 и који наређује: да у варошима на кућу, у ко.јој ко с Фамшшјом живи, а у селима на куКу^ баштину, два вола и краву нико се задужити не може, нити ће се интабулација на речена добра учињена и пред каквим судом за правилну признати. Овај указ нису имали у виду редактори првог законика о грађ. судс. пост. од 1853. год. но он је био у кратко изведен у тач. 3. чл. 262. другог законика од 1860. која је овако гласила: „ најнужнији мајсторски алат, а шежаку један плуг, једна кола, два вола или теглећа коња, мотика, секира, будак и рана како за њега и Фамилију тако и за стоку, колвко му јеране нужно за 15 дана." Ова је тачка била пренесена и у садањи законик о грађ. суд. пост. (од 1865.) као тачка 4. §. 471, БРАНИЧ 29