Branič

стр . 452.

бр1нич

број 10.

стика послужитељ. звања вао привременог занимања може бити разлог за поменуто благодејање, као што смо напред изложили. Може бити да ће неко помислити да звање послужитеља не доноси толико прихода, колико је преко потребно за издржавање породице, па да је законодавад хтео да да послужитељима благодејање из т. 4. а) и т. 7. поменутог §-а. Да оставимо на страну, што за овакво мишљење нема никаквог ослонда у закону, довољно је мислимо да се само напомене, да се не сме замислити, да у правно уређеној држави законодавац даје извесном реду нека благодејања само зато, што држава томе истом реду за услуге, које они њој чине, не даје ни толико, колико је преко потребно да себе издржавати могу. Какав би то био морал, и каква би то била правна држава? Па кад законодавац изречно наређује, да држ. служитељи имају онакво благодејање као чиновници, свештеници и учитељи, и кад су сва наређења §. 471. у лепој складности и потпуној хармонији, онда је то један доказ више, да служитељи немају оно и онако благодејање као земљеделци. Законодавац што је хтео казати, казао је лепо и јасно и зато није потребно „изводити" његову намеру. Законодавац је обезбедио, кога је хтео обезбедити, и одређено је казао, како га обезбеђује. Надамо се да смо нашим досадањим разлагањем успели доказати, да се т. 4. а) § 471. грађ. пост. односи само на лица којима је главно занимање земљорад, а не и на државне служитеље — и да према томе служитељи немају благодејање из тач. 4. а) но само из т. 7. §. 471. грађ. пост.

На завршетку ових наших разлагања не можемо да пропустимо, да не учинимо и једну напомену односно самог начина тумачења спорног прописа. Правна наука дели право на редовно или правилно (ЈП8 сошипе) п нередовно или аномално (1118 8ш§и1аге). У редовно право долазе сва приватно-правна правила, која су у погпуној сагласности са основним начелима и правилима постојећег права и са чисто и строго прав-