Branič

стр. 483.

в р а н и ч

врој 11.

послове. већ да је ту власт Бог поверио царевима и кнежевима, који према томе у погледу те власти не зависе од папе ни непосредно, ни посредно. Доцније се галиканизам, под којим је именом познаг овај правац Француске политике против папства, удружио с општим правцем црквене реФормације XVI. века, благодарећи чему створио се читав низ разноликих система о међусобним односима између цркве и државе, по којима су час једна, час другазадобијале већа илн мања права законодавне власти. Нопојам и област чисто црквеног права још нису били деФинитивно одређени. Очевидно је, дакле, да је то у различна времена зависило од промене односа цркве према држави. Због ове неодређености јавиле су се две са свим супротне теорије, од којих се једна од њих држала гледишта: да се црква не меша у послове државе ; а друга, да црква треба да господари над државом. Прву теорију су с љубављу прихватили протестантске, а другу — римокатоличке канонисте. Но на сваки начин, ако историјско искуство у ошите може доводити мислиоца до каквих закључака од вредности, то ће закључци у погледу на односе ова два разлнчна законодавства пре бити негативни, но позитивни. Према свему, најоправданије ће бити мишљење, да наука, у стварању правилног гледишта на односе између црквеног и грађанског законодавства, мора се држати не само пута емпиричког, но у исто време и философског, који лежи у самој природи цркве и државе. Односи ови не могу бити ни у каквом случају у облику потчињености. Они се најбоље могу одредити на основи принципа: не мешања или чувања својих граница, правичне једнакостн и узајамног потпомагања у постизавању циљева. На тој основи може се цео правни живот цркве праведно поделити на три области : 1. на област чисто црквеног права; 2. на област чисто државну, где се живот цркве одређује државним законима; и 3. на област заједничку.

(Наставиће се)