Branič

стр. 492.

ЕРАННЧ

БРОЈ 11.

стити царским рескриитима, да би избегли своје обавезе, не надају, да се могу отцепити од курије, под изговором, да им ови рескрипти дају право на то." Остаје нам да испитамо нарочиту конституцију разних вароши, конституцију, која јевариралапо томе, да ли је град био римска колонија, слободна муниципија са или без 8ив'га§шт-а, или муниципија (1е(1Шс1а. Град, било то колонија или муниципија, није се састојао само из грађана једне исте вароши; он је обухватао известан простор — територију, и друге незнатније вароши, села и замкове. Главно место града, резиденција виших власти, и седиште курије, најчешће је било војничко место (оррМит). Сам је Рим имао тако једну врсту предграђа, састављеног из сељачких кантона, чији су становници били римски грађани. Главно место сваког од ових кантона звало се сопсШаЂиГит. Оно је било тамо, где су седели муниципални магистрати, који су зависили од неке врсте савета или сената, чији су се чланови звали десигГопез сопзсггртл. У почетку ови магистрати нису имали никакву судску власт, но при крају републике имали су судску власт, аналогу оној, коју су имали римски магистрати. Видимо да се подижу, нарочито у Италији и цисалпијској Галији, села названа /дга, искључиво насељена римским грађанима, и конституисана по угледу на сонсШађиЈа, која су окружавала Рим. Сусретамо их у опште на великим војеним путовима, где се водила доста жива трговина, која је привлачила тамо римске пролетере. Рога су носиле име магистрата или проконзула, који их је основао: Рогит Арри, Рогит Шаттп, Рогит РорИИ. Езихове су административне институције биле скоро исте као и у сопсШакиГа. Римске су колоније 1 ) осниване ех сопзет риШсо и по одобрењу сенатусконзулта у одређеном месту, и х ) ЧТаИег, Шз(;<нге <3и ОгоН готат јизди' а ЈизИшеп, §§. 217—223. 225. 245. 253. 265—270.; МаДуј^, V Е4а1; гошат, ба соибИиМоп 61; аоп а(1т1ша^гаОоп III. §. 4. и његова дисертадија Бе Јиге е1 СопкИиопе Со1ошагит Котапогит; 1)итоп1:, Езза! виг 1ез Со1опГез готатез (1апа 1ез Аппа1е8 (Јез ХЈпхУегзиез (1е Ве1ј*1^ие, аппее 1843. р. 525 — 535; А. Ж. Хитр!, (1е со1оппа Котапогит ппШапћиз, у његовам коментарима епагр. 1.1. р. 195—491. 8атђе№, Бе Котапогит Со1ош1з, Тић1п§еп; ЛУШета, Бв ОгоН РићН« Кота1п р. 369. и 528. — М1зрои1е4: Ееа 1п84иииопз ро1Шдиез (1ез Кота1пз. II. §. 85. А. НоиДоу, Бе 1)гои тишс1ра1 гошат; I. р. 40—49; Еиз1е1 Зе СоиЈап^ез, Ј^а